Uloga američkog kapitala u usponu i naoružavanju Nacističke Nemačke: Istorijska analiza i činjenice

Američki kapital i Treći rajh: Kako su banke sa Vol strita finansirale Hitlerovu ratnu mašineriju

Većina istorijskih narativa navodi 1. septembar 1939. godine kao trenutak kada je izbio Drugi svetski rat, u času kada su nemački tenkovi prešli poljsku granicu. Međutim, stvarni ekonomski i industrijski temelji tog sukoba postavljeni su godinama ranije — i to ne u Berlinu, već u Njujorku. U mermernim holovima i salama za sastanke vodećih američkih finansijskih institucija sklapani su ugovori, potpisivani krediti i uspostavljana partnerstva koja su tivo ulevala milijarde dolara u nemačku industriju, omogućivši Adolfu Hitleru da stvori moćnu ratnu mašineriju.

Ovo nije teorija zavere, već dokumentovana istorija zasnovana na svedočenjima pred Kongresom SAD, deklasifikovanim vladinim arhivima i zvaničnim istraga. U ove procese bila su uključena najzvučnija imena moderne finansijske i industrijske elite: Chase National Bank, J.P. Morgan, Brown Brothers Harriman, Standard Oil, kao i Banka za međunarodna poravnanja (Bank for International Settlements — BIS). Ove institucije nisu samo nemo posmatrale uspon fašizma; one su aktivno finansirale ponovno naoružavanje Nemačke, prenosile ključne tehnologije i pratiše nacistički novac i zlato.

Koreni u Versaju: Kako je stvorena zavisnost od američkog kapitala

Da bi se razumelo kako je Vol strit postao duboko isprepletan sa Trećim rajhom, neophodno je vratiti se na kraj Prvog svetskog rata. Versajski mirovni sporazum iz 1919. godine nametnuo je Nemačkoj izuzetno teške uslove. Zemlja je izgubila 13% teritorije, 15% poljoprivrednog zemljišta, četvrtinu rudnika uglja i tri četvrtine proizvodnje gvožđa. Pored toga, Saveznička komisija za reparacije zahtevala je isplatu od 132 milijarde zlatnih maraka (oko 31,5 milijardi dolara u to vreme).

Za ekonomski iscrpljenu naciju, to je predstavljalo neizvodljiv zadatak. Do 1923. godine Nemačka je zapala u hiperinflaciju enormnih razmera, gde se kurs nemačke marke kretao i do četiri biliona za jedan američki dolar. Srednja klasa je uništena, a Vajmarska Republika našla se na ivici društvenog kolapsa. Kada je Nemačka prestala da plaća reparacije, francuske i belgijske trupe okupirale su industrijsku oblast Rur kako bi pritisle vlasti na isplatu.

Sjedinjene Američke Države su tokom rata pozajmile Allied silama više od 10 milijardi dolara. Britanija i Francuska nisu mogle da vrate dugove Vašingtonu ukoliko Nemačka ne isplati reparacije njima. Iako su SAD zvanično tvrdile da su dugovi i reparacije odvojena pitanja, u praksi su bili neraskidivo povezani.

Dozografski plan (1924) i Jangov plan (1929)

Da bi se sprečio ekonomski slom Nemačke i obezbedio povrat novca američkim bankama, 1924. godine izrađen je Dozov plan (Dawes Plan), pod vođstvom američkog bankara Čarlsa G. Doza. Plan je strukturirao otplatu reparacija i predvideo početni kredit od 800 miliona maraka za pokretanje nemačke industrije.

Kredite su plasirale vodeće banke sa Vol strita:

J.P. Morgan & Company

Dillon, Read & Co.

National City Bank (današnji Citibank)

Ovi krediti nisu bili samo kratkoročna pomoć; oni su predstavljali definisan kanal kojim je američki kapital direktno ulagan u nemačke industrijske konglomerate kao što su I.G. Farben (hemijski gigant) i Vereinigte Stahlwerke (Ujedinjene železare).

I.G. Farben je kasnije postao ključna karika nacističke ratne mašinerije: proizvodio je sintetičko gorivo za Luftwaffe i Wehrmacht, eksploziv, kao i gas Ciklon B (Zyklon B) koji je korišćen u logorima smrti. Do trenutka kada je Dozov plan zamenjen Jangovim planom (Young Plan) 1929. godine, ukupni američki krediti Nemačkoj premašili su 3 milijarde dolara (iznos iz 1920-ih godina), čime je nemačka industrijska baza potpuno obnovljena i tehnološki unapređena.

Velika depresija i Hitlerov dolazak na vlast

Slom Vol strita 1929. godine i naredna Velika depresija doveli su do toga da su američke banke povukle svoje kratkoročne kredite iz Nemačke. Priliv kapitala je stao, što je izazvalo bankrote nemačkih banaka i masovnu nezaposlenost, koja je do 1932. godine obuhvatila 6 miliona ljudi.

Usred tog ekonomskog haosa, Adolf Hitler je ponudio populistička obećanja, upirući prstom u međunarodne bankare i Vajmarsku Republiku. Međutim, nakon dolazak Hitlera na mesto kancelara u januaru 1933. godine, američke finansijske institucije nisu prekinule veze.

U maj 1933. godine, predsednik Rajhsbanke Hjalmar Šaht (Hjalmar Schacht) posetio je SAD, gde se sastao sa predsednikom Frenklinom Ruzveltom i vodećim bankarima sa Vol strita. Nakon te posete, otvoren je nov kreditni linijski sistem u vrednosti od oko jedne milijarde dolara. Uprkos ukidanju demokratskih institucija, paljenju Rajhstaga, otvaranju prvog logora u Dahauu i bojkotu jevrejskih radnji, američki kapital nastavio je da teče ka Berlinu.

Ključne institucije i bankarski kanali

Banka za međunarodna poravnanja (BIS) — Središte ratnih finansija

Banka za međunarodna poravnanja (Bank for International Settlements — BIS) osnovana je 1930. godine u Bazelu (Švajcarska) radi upravljanja nemačkim reparacijama. Osnovali su je centralni bankari Evrope i SAD (uključujući predstavnike J.P. Morgan-a).

Tokom čitavog Drugog svetskog rata, BIS je funkcionisala kao neutralni finansijski hub u kome su predstavnici savezničkih i sila Osovine nastavili saradnju. Preko BIS-a, Rajhsbanka je vršila transakcije i pranje zlata otetog iz okupiranih zemalja:

Nakon aneksije Austrije (1938), zlatne rezerve Austrijske centralne banke prebačene su preko BIS-a Rajhsbanci.

Tokom okupacije Čehoslovačke, zlato Češke nacionalne banke takođe je preusmereno Rajhsbanci pod pritiskom SS jedinica.

Posleratne istrage pokazale su da je BIS primio preko 3,7 tona pretopljenog zlata od Rajhsbanke na ime kamata. Zlato je često pretopljeno kako bi se prikrilo poreklo (uključujući zlato oduzeto od žrtava Holokausta).

Iako je na konferenciji u Breton Vudsu (Bretton Woods) 1944. godine izglasana rezolucija za likvidaciju BIS-a zbog saučesništva u finansiranju nacističkog režima, ta odluka nikada nije sprovedena pod pritiskanjem ključnih bankarskih krugova.

Chase National Bank i “Rückwanderer Marks”

Chase National Bank (preteča današnjeg JPMorgan Chase) imala je razvijene poslovne odnose sa Trećim rajhom. Između 1936. i 1941. godine, Chase i druge američke banke pomogle su nacističkoj vladi da prikupi preko 20 miliona dolara kroz prodaju takozvanih Rückwanderer maraka (maraka za povratnike).

Ove marke su formalno bile namenjene Nemcima u inostranstvu koji su želeli da se vrate u domovinu. U praksi, kupovali su ih i simapatizeri režima kao vid finansijske podrške Nemačkoj. Chase je na ime provizija u ovom poslu zaradio oko 500.000 dolara.

Nakon okupacije Francuske 1940. godine, pariska filijala Chase National Bank nastavila je rad pod nacističkom upravom. Zvanični izveštaji Ministarstva finansija SAD i posleratne francuske komisije potvrdili su da su filijale Chase i J.P. Morgan u Parizu zamrzavale račune jevrejskih klijenata i predavale ih okupacionim vlastima.

Union Banking Corporation i porodica Buš

Kompanija Brown Brothers Harriman bila je u bliskoj vezi sa nemačkim magnatom čelika Fricom Tisenom (Fritz Thyssen), jednim od glavnih rano finansijera Hitlerove stranke.

Za upravljanje Tisenovom imovinom u SAD, 1924. godine osnovana je Union Banking Corporation (UBC) u Njujorku. Banku je osnovao Averel Hariman (W. Averell Harriman), a njom je upravljao Preskot Buš (Prescott Bush), otac i deda kasnijih američkih predsednika (Džordža H. V. Buša i Džordža V. Buša).

UBC i Brown Brothers Harriman posredovali su u prebacivanju zlata, nafte, čelika i američkih državnih obveznica ka Nemačkoj. Tek u oktobru 1942. godine, u skladu sa Zakonom o trgovini sa neprijateljem (Trading with the Enemy Act), vlada SAD je zaplenila imovinu UBC-a. Preskot Buš i njegovi partneri nisu krivično gonjeni, a posleratna zaplena imovine nije imala trajnijeg uticaja na njihove političke i poslovne karijere.

Tehnološki transfer i industrijski giganti

Finansijska podrška bila je praćena transferom tehnologije bez koje Nemačka ne bi mogla da vodi dugotrajni moderni rat.

       ┌────────────────────────────────────────────────────────┐

       │             AMERIČKI KAPITAL I TEHNOLOGIJA             │

       └───────────────────────────┬────────────────────────────┘

                                   │

         ┌─────────────────────────┼─────────────────────────┐

         ▼                         ▼                         ▼

┌───────────────────┐    ┌───────────────────┐    ┌───────────────────┐

│   STANDARD OIL    │    │  FORD & GM (OPEL) │    │  CHASE / J.P. M.  │

├───────────────────┤    ├───────────────────┤    ├───────────────────┤

│ • Sintetičko      │    │ • 1/3 kamiona     │    │ • Krediti i       │

│   gorivo (akcije  │    │   Wehrmacht-a     │    │   obveznice       │

│   sa I.G. Farben) │    │ • Vojna vozila i  │    │ • Pranje novca i  │

│ • Tetraetil-olovo │    │   tenkovski delovi│    │   zamrzavanje     │

│   za Luftwaffe    │    │ • Prinudni rad    │    │   jevrejske imovine│

└───────────────────┘    └───────────────────┘    └───────────────────┘

Standard Oil i I.G. Farben: Gorivo za Vermaht

Nemačka nije imala sopstvene izvore sirove nafte. Rešenje je ležalo u procesu hidrogenizacije — pretvaranju uglja u sintetičko gorivo. Ova tehnologija razvijena je i usavršena u saradnji između američke kompanije Standard Oil (pod kontrolom porodice Rokfeler) i nemačkog kartela I.G. Farben.

Dve kompanije su podelile svetsko tržište i razmenjivale patente. Standard Oil je pomogao u izgradnji postrojenja za sintetički benzin u Nemačkoj. Do 1944. godine, blizu 50% nemačkog visokooktanskog goriva proizvođeno je direktno u pogonima I.G. Farben, dok je ostatak pravljen pomoću licencirane tehnologije.

Pored toga, Standard Oil je omogućio isporuku tetraetil-olova (aditiva neophodnog za avionsko gorivo high-octane klase) Nemačkoj:

godine isporučeno je 500 tona tetraetil-olova.

godine realizovana je dodatna isporuka u vrednosti od 15 miliona dolara.

Bez ovog aditiva, avioni Luftwaffe ne bi mogli da izvedu vazdušne operacije iznad Britanije i Evrope. Istovremeno, Standard Oil je uskraćivao patente za sintetičku gumu američkim proizvođačima u skladu sa kartelskim ugovorom sa I.G. Farbenom, što je dovelo do istrage koju je predvodio senator Hari Truman.

Ford i General Motors: Proizvodnja vojnih vozila

Dva najveća proizvođača vojnih vozila u Nemačkoj bili su:

Opel — u potpunom vlasništvu kompanije General Motors (GM).

Ford AG — nemačka filijala kompanije Ford Motor Company.

Henri Ford je bio poznat po svojim antisemitističkim stavovima i publikovanju teksta Međunarodni Jevrejin (The International Jew). Hitler ga je otvoreno hvalio u knjizi Mein Kampf, a 1938. godine Fordu je uručen Veliki krst Nemačkog orla, najviše nacističko odlikovanje za strane državljane.

Fabrika kompanije Ford u Kelnu i pogoni Opela u Riselshajmu i Brandenburgu bili su ključni za nemačku armiju:

Ford AG je proizveo oko trećinu svih kamiona koje je koristio Wehrmacht.

Opel je proizvodio kamione modela Blitz, delove za tenkove i avionske motore.

Tokom rata, u ovim fabrikama korišćen je rad hiljada prinudnih radnika, zarobljenika i logoraša.

Nakon završetka rata, i Ford i General Motors preuzeli su kontrolu nad svojim fabrikama u Nemačkoj. Štaviše, General Motors je od vlade SAD naplatio oko 33 miliona dolara na ime odštete za štetu nastalu savezničkim bombardovanjem njegovih pogona u Nemačkoj. Sličnu odštetu u iznosu od 27 miliona dolara naplatila je i telekomunikaciona kompanija ITT.

Pregled ključnih aktera i njihovih uloga

Zataškavanje i sistemski imunitet

Uprkos tome što su i Ministarstvo finansija SAD i Kongres posedovali obimnu dokumentaciju o poslovnim vezama američkih korporacija sa Nemačkom, posleratni procesi usmereni su prvenstveno na obnovu.

Istrage koje je vodio Odbor senatora Harija Trumana razotkrile su kartelske ugovore Standard Oil-a, ali su krivična gonjenja izostala. Izbijanjem Hladnog rata, prioriteti Vašingtona promijenili su se: Nemačka je morala brzo da se obnavlja kao bedem prema Sovjetskom Savezu.

Nirnberški proces obuhvatio je rukovodioce I.G. Farben-a, od kojih su neki osuđeni za pljačku i korišćenje robovskog rada. Međutim, rukovodioci partnernih američkih banaka i korporacija nisu izvedeni pred sud.

Mnogi pojedinci koji su učestvovali u finansiranju nemačke industrije pre i tokom rata nastavili su visoke karijere u politici i biznisu, postajući senatori, ambasadori i šefovi korporacija.

Zaključak

Da li je Wall Street finansirao Nacističku Nemačku? Da — kroz masovne investicije 1920-ih, prenos ključnih tehnologija i nastavak poslovanja industrijskih i bankarskih giganta tokom 1930-ih. 

Finansijska i tehnološka podrška koju su američke banke i korporacije pružale Nemačkoj dvadesetih i tridesetih godina 20. veka pokazuje kako ekonomski interesi mogu nadjačati politička i etička načela. Sistem u kome se primarno procenjuje profit omogućio je da se poslovne aktivnosti nastave i u uslovima uspona režima čije su namere bile jasne.

Veliki deo moderne globalne finansijske i industrijske strukture vuče korene iz ovog perioda. Pitanje kontrole kretanja kapitala i odgovornosti finansijskih institucija ostaje relevantno i u savremenom međunarodnom poretku.

Ovaj dokumentarni video American Banks Helped Build Hitler’s War Machine detaljno prikazuje odtajnačene arhivske spise i kongresna saslušanja o finansijskim vezama banaka sa Wall Street-a i nacističkog režima.