ВОЈВОДА ПЕТАР БОЈОВИЋ: СТРАТЕГ ПОБЕДЕ И СУТОН У СЕНЦИ ЗЕНИТА

РАНО ДЕТИЊСТВО И ОБРАЗОВАЊЕ

Петар Бојовић је рођен 16. јула (по старом календару 4. јула) 1858. године у селу Мишевићи код Нове Вароши, у породици Перуте и Радојице Бојовић. Одрастајући у планинском крају под османском влашћу, одмалена је био посвећен вредностима националне слободе. Породица се 1867. године преселила у Кнежевину Србију, где је Петар наставио школовање.

У Београду је уписао Артиљеријску школу (претечу Војне академије) као припадник 12. класе. Његова генерација сазревала је у преломним историјским тренуцима за балканске народе. Током Српско-турских ратова (1876–1878) учествовао је као питомац-пионир, а већ тада су његове старешине уочиле високу војничку дисциплину, методичност у раду и изузетну посвећеност писању војно-стратешких радова.

По завршетку академије, редовно је напредовао кроз чинове Српске војске, обављајући значајне штабне и оперативне дужности. За разлику од појединих савременика склоних унутрашњем политичком делињу, Бојовић се држао искључиво војничког позива и строгог професионалног кодекса.

ОСЛОБОДИЛАЧКИ РАТОВИ И БАЛКАНСКИ СУКОБИ

Током Српско-бугарског рата 1885. године, Бојовић је обављао дужност штабног официра Врховне команде. Иако је рат завршен неповољно по Србију, за младог официра то је била драгоцена лекција о потреби оперативне припремљености, логистике и анализе непријатељских намера.

Права афирмација Петра Бојовића уследила је у Првом и Другом балканском рату (1912–1913):

Први балкански рат (1912): Као начелник Штаба Прве армије, којом је номинално командовао престолонаследник Александар Карађорђевић, Бојовић је био кључни архитекта оперативног плана у Кумановској бици. Његово планирање кретања трупа и брзо реаговање обезбедили су одлучујућу победу над турском Вардарском армијом.

Брегалничка битка (1913): У сукобу са Бугарском, Бојовић је поново имао водећу ролу у стабилизацији фронта и организовињу противудара на реци Брегалници.

За заслуге у Балканским ратовима унапређен је у чин генерала, чиме је сврстан у ред најистакнутијих војних вођа Кнежевине и Краљевине Србије.

ПРВИ СВЕТСКИ РАТ: ОД ЦЕРА ДО СОЛУНСКОГ ФРОНТА

Нападањем Аустроугарске на Србију 1914. године, генерал Петар Бојовић преузима команду над Првом армијом.

Церска и Дринска битка

Током почетних операција на Церу, Прва армија је имала задатак да покрива правце ка Сави и обезбеди десно крило главнине српских снага. У овој операцији Бојовић је тешко рањен у ногу, али је одбио напуштање војске све док операције нису приведене крају. Због повреде је привремено морао да препусти команду, али се брзо вратио на дужност.

Албанска голгота и начелник Врховне команде

Крајем 1915. године, када се Србија нашли под истовременим нападом Немачке, Аустроугарске и Бугарске, војска је била принуђена на повлачење преко албанских планина. Након оставке болесног војводе Радомира Путника, генерал Петар Бојовић постављен је за начелника Штаба Врховне команде у децембру 1915. године.

На овој дужности Бојовић је спровео један од најкомплекснијих подухвата у српској војној историји:

Организовао је повлачење исцрпљене војске кроз врлети Албаније.

Вршио је непрекидан дипломатски и војни притисак на савезнике (Француску и Велику Британију) да обезбеде бродове за евакуацију са албанске обале.

Рорганизовао је и опремио Српску војску на Крфу и у Бизерти.

ПРОБОЈ СОЛУНСКОГ ФРОНТА И ВОЈВОДСКИ ЧИН

Након периода реорганизације на Солунском фронту, долази до трвења у војном врху око стратегије. Јуна 1918. године Бојовић подноси оставку на место начелника Врховне команде због неслагања са појединим савезничким генералима о начину употребе српских трупа, те поново преузима команду над Првом армијом.

Септембра 1918. године започео је историјски пробој Солунског фронта. Прва армија под командом Бојовића извела је оперативно чудо:

Солунски фронт (септембар 1918) ──► Напредовање Прве армије ──► Ослобођење Београда (1. новембар 1918)

За само 46 дана, упркос знатној заморности људства и дугим линијама снабдевања, Прва армија је прешла више од 500 километара, потискујући немачке и бугарске јединице.

1. новембар 1918. године: Прва армија ослобађа Београд.

За ову изузетну војну операцију, генерал Петар Бојовић унапређен је у чин војводе (највиши војни чин у Краљевини Србији/Краљевини СХС), чиме је и званично заузео место раме уз раме са војводама Радомиром Путником, Степом Степановићем и Живојином Мишићем.

MEЂУРАТНИ ПЕРИОД И ПЕНЗИОНИСАЊЕ

Након формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, војвода Бојовић је кратко обављао дужност начелника Главне генералштабне војске (1921. године). Међутим, због неслагања са политичким утицајима на војску и концепцијом реорганизације оружаних снага, истакао је захтев за пензионисање.

Пензионисан је у децембру 1921. године. За разлику од многих високих официра тог доба, Бојовић се потпуно повукао из јавног и политичког живота. Живео је скромно у својој кући у Трнској улици у Београду, посвећен породици и писању стручне војне литературе.

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ И ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ (1941–1945)

Априлски рат 1941. године затекао је војводу Бојовића у дубокој старости (83 године). И поред тога, у тренутку кризе именован је за врховног инспектора целокупне војске, али због брзе капитулације није могао утицати на ток догађаја.

Током окупације (1941–1944) живео је у Београду у кућној изолацији:

Одбијање сарадње са окупатором: Немачке окупационе власти и генерал Франц Беме понудили су му одређене привилегије и сарадњу, свесни његовог угледа у народу. Војвода Бојовић је одбио све понуде, одбијајући да напусти свој дом или пружи легитимитет окупатору.

Догађаји након ослобођења Београда 1944.

Јесени 1944. године Београд је ослобођен од стране јединица НОВЈ и Црвене армије. Нова комунистичка власт доживела је монархистичку прошлу и њене симболе са великим подудозрењем.

Војвода Бојовић, као симбол старог поретка и бивши командант Војске Краљевине Србије, нашао се под притиском. У историографији постоје различити наводи о његовим последњим данима:

Инциденти у дому: Сведочанства указују да су припадници нових власти (ОЗНА) улазили у његову кућу, вршили преметачине и подвргавали га испитивањима.

Историјска провера навода о пребијању: Део међуратне и емигрантске штампе тврдио је да је остарели војвода био физички злостављан што је узроковало његову смрт. Међутим, савремени историчари истичу да не постоје материјални докази нити медицински документи који потврђују да је смрт наступила као директна последица батинања. Неспорно је, међутим, да су психички притисак, старост (86 година) и тешки услови живота драматично убрзали његово здравствено пропадање.

Војвода Петар Бојовић преминуо је 19. јануара 1945. године у својој кући у Београду.

САХРАНА И НАСЛЕЂЕ

Сахрана војводе Петра Бојовића одржана је 20. јануара 1945. године на Новом гробљу у Београду.

Нова власт није дозволила државну сахрану са војним почастима какве су следовале носиоцу највишег војног чина. Сахрањен је тихо, у присуству најближе породице и малог броја грађана, а према неким историјским наводима, радио-станице су издале упозорење да се грађани не окупљају на гробљу.

Урођени карактер и историјска рехабилитација

За разлику од идеолошких контроверзи које су пратиле његов сутон, историјска научна анализа војводе Бојовића истиче следеће особине:

Неутралност и професионализам: Био је официр који се није мешао у политичке завере (одбио је учешће у Мајском преврату 1903. године).

Стратешки таленат: Оставио је капитална дела из области војне анализе и тактике.

Оданост закону: Војнички кодекс стављао је изнад свих личних и идеолошких интереса.

Деценијама касније, историјска улога Петра Бојовића постепено је враћена на место које јој припада. Данас улице, касарне и бисте широм Србије носе његово име, подсећајући на команданта који је водио ослободиоце у Београд 1918. године.