Kralj bez papira: Uspon i pad Borisa Berezovskog, čoveka koji je stvorio novu Rusiju

Kada je 2012. godine izlazio iz Visokog suda u Londonu, Boris Berezovski više nije ličio na čoveka koji je devedesetih godina decidirano odlučivao o sudbini najveće države na svetu. Sudija Elizabet Gloster upravo je odbacila njegovu tužbu tešku tri milijarde funti protiv nekadašnjeg partnera Romana Abramoviča, opisavši Berezovskog kao „nesigurnog i neubeđujućeg svedoka”.

Bio je to tragičan i simboličan kraj za čoveka čija je životna priča ujedno i kronika rađanja ruskog divljeg kapitalizma. Samo deceniju i po ranije, magazin Forbes procenio je njegovo bogatstvo na 3 milijarde dolara, stavljajući ga na listu najmoćnijih ljudi planete. Priča o tome kako je profesor primenjene matematike postao prvi ruski tajkun — i kako je sve izgubio zbog ugovora koji nikada nije stavljen na papir — predstavlja jednu od najpoučnijih poslovnih i političkih drama modernog doba.

1. Naučna baza i ruski „blat”: Od Lade do LogoVAZ-a

Boris Abramovič Berezovski nije započeo karijeru u podzemlju niti u finansijskom sektoru. Bio je vrhunski intelektualac. Doktorirao je primenjenu matematiku, postao dopisni član Ruske akademije nauka i proveo godine radeći u Institutu za kontrolu problema Akademije nauka SSSR-a, gde se bavio teorijom odlučivanja i automatizacijom.

Međutim, ključni trenutak u njegovoj naučnoj karijeri bio je rad na optimizaciji sistema upravljanja u AvtoVAZ-u, državnom gigantu koji je proizvodio čuvena vozila marke Lada. Tu je Berezovski iz prve ruke razumeo kako funkcioniše sovjetska planska privreda i uočio njene ogromne sistemske pukotine.

Moć „blata” i rađanje LogoVAZ-a

U Sovjetskom Savezu reč „blat” označavala je neformalnu mrežu neoficijelnih veza, usluga i poznanstava — ono što se na Balkanu naziva „veza”, „štela” ili „šema”. Bez „blata” se u SSSR-u nije mogao kupiti stan, bolji komad mesa, pa ni automobil. Berezovski je shvatio da je „blat” u stvari najvrednija valuta u tranziciji.

Nakon što je Mihail Gorbačov uveo Perestrojku i omogućio osnivanje privatnih kooperativa, Berezovski je 1989. godine sa partnerima iz AvtoVAZ-a osnovao kompaniju LogoVAZ.

Šema koja je donela prve milione

Model poslovanja LogoVAZ-a bio je genijalno jednostavan i potpuno destruktivan po državu:

Reeksportna šema: LogoVAZ je kupovao automobile od AvtoVAZ-a po bagatelnim cenama namenjenim za izvoz (koje su bile usklađene sa zvaničnim, veštačkim kursom rublje).

Automobili formalno nikada nisu napuštali zemlju ili su odmah vraćani, a prodavani su na domaćem tržištu za gotovinu u čvrstoj valuti (američkim dolarima) po višestruko većim cenama.

Zbog hiperinflacije koja je iznosila i preko 1.500% godišnje, novac od odložene naplate gubio je vrednost u državnoj kasi, dok je Berezovski akumulirao milione u gotovim dolarima.

LogoVAZ je ubrzo postao prvi zvanični uvoznik automobila Mercedes-Benz u Sovjetskom Savezu, a Berezovski simbol nove klase — bogataš u zemlji u kojoj je privatna svojina do juče bila krivično delo.

2. Privatizacija i sertifikati sa ulice

Raspadom Sovjetskog Saveza 1991. godine, Rusija pod vođstvom Borisa Jeljcina kreće u brutalnu tranziciju ka tržišnoj privredi. Glavni arhitekta privatizacije, Anatolij Čubajs, osmislio je sistem privatizacionih vaučera (sertifikata).

Svaki građanin Rusije dobio je vaučer nominalne vrednosti od 10.000 rubalja, koji je predstavljao njegov udel u celokupnoj državnoj imovini. Međutim, u uslovima opšte nemaštine, nestašice hrane i hiperinflacije, obrijađeni građani nisu znali šta da rade sa papirom čija se vrednost menjala iz sata u sat.

Trgovina na ulici: U podzemnim prolazima moskovskog metroa i na improvizovanim pijacama, ljudi su prodavali svoje vaučere za flašu votke, par čizama ili nekoliko kilograma mesa.

Berezovski i drugi vizionari divljeg kapitalizma uočili su priliku. Preko mreže agenata, kupovali su stotine hiljada ovih vaučera za sitan novac. Agregacijom tih sertifikata, pretvorili su bezvredne papiriće u kontrolne pakete akcija industrijskih giganata, fabrika, rudnika i rafinerija.

3. ORT: Medijski mač koji je stvorio i srušio predsednike

Berezovski je rano shvatio da u novoj Rusiji novac ne vredi ništa bez političke zaštite, a da se politička moć stvara u televizijskom studiju.

Godine 1995. preuzima kontrolu nad ORT-om (Ruska javna televizija), kanalom čiji je signal pokrivao celokupnu teritoriju Ruske Federacije i dopirao do više od 140 miliona gledalaca. Iako je država zadržala 51% vlasništva, Berezovski je sa 49% privatnog udela i postavkom upravnog odbora u potpunosti diktirao uređivačku politiku.

+———————————————————————–+

|                       KREMLJ (Boris Jeljcin)                          |

|  Potrebna medijska podrška za izbore + Finansiranje kampanje           |

+———————————–++———————————-+

                                    ||

                 Politička zaštita  ||  Medijska podrška (ORT)

                 i privilegije      ||  i novac od oligarha

                                    ||

+———————————–vv———————————-+

|                  OLIGARHI (Berezovski, Abramovič…)                   |

|  Preuzimanje resursa kroz privatizaciju “Aukcije za zajmove”           |

+———————————————————————–+

Predsednički izbori 1996: Spasavanje Jeljcina

Pred izbore 1996. godine, predsednik Boris Jeljcin imao je rejting od svega 2-3%. Komunistička partija sa Genadijem Zjuganovim bila je na korak od povratka na vlast, što bi za nove bogataše značilo zatvor ili gubitak celokupne imovine.

Berezovski okuplja grupu najmoćnijih tajkuna — takozvanu „Sedmoalгарhiju” (Semibojarščina). Preko ORT-a pokreću neviđenu medijsku kampanju. Zjuganov je prikazan kao povratak u gulage i nestašice, dok je Jeljcin, uprkos teškom zdravstvenom stanju, predstavljen kao jedini garant slobode. Jeljcin pobeđuje, a Berezovski postaje neslužbeni „gospodar Kremlja” i član Saveta bezbednosti Rusije.

4. Aukcije za zajmove i Sibnjeft: Posao veka

Kao nagradu za spasavanje Jeljcinovog režima, oligarsi su dobili pristup najvećem ekonomskom ulovu 20. veka — Aukcijama za zajmove (Loans for Shares) 1995–1996. godine.

Državi je očajnički trebao novac za budžet, pa su oligarsi ponudili kredite. Kao zalog, država im je dala akcije najvrednijih naftnih i metalurških kompanija. Kada država (očekivano) nije vratila kredite, kompanije su prešle u trajno vlasništvo oligarha po smešno niskim cenama.

Rođenje Sibnjefta

U ovom periodu ključnu ulogu dobija mladi, tihi i izuzetno sposobni trgovac naftom — Roman Abramovič. Abramovič je imao operativa i ideje, ali mu je trebala Berezovskijeva politička težina da protera projekat kroz hodnike Kremlja.

Together, Berezovski i Abramovič stvaraju naftnog giganta Sibnjeft:

Koristeći Berezovskijev uticaj kod Jeljcina, izdejstvovali su dekret o spajanju modernih rafinerija i bogatih naftnih polja u jednu kompaniju.

Na režiranoj aukciji 1995. godine kupuju kontrolni paket Sibnjefta za samo 100 miliona dolara.

Kompanija je u tom trenutku realno vredela milijarde dolara.

Deceniju kasnije, 2005. godine, državni gigant Gazprom otkupiće taj isti paket od Romana Abramoviča za neverovatnih 13,1 milijardu dolara.

5. Metod bez papira: Reč umesto ugovora

Kako su se sklapali poslovi vredni milijarde u Rusiji devedesetih? Odgovor je: na reč, u saunama, restoranima i privatnim avionima.

Zašto nije bilo formalnih ugovora?

Pravna nesigurnost: Sudski sistem nije funkcionisao. Zvanični ugovor nije garantovao ništa ako niste imali političku zaštitu.

Poreska evazija: Sve strukture su pravljene kroz ofšor kompanije na Kipru, Djevičanskim ostrvima ili u Švajcarskoj kako bi se izbegli porezi i zakoni.

Sistem „Kroše” (Krov / Protivzakonita zaštita): U ruskom poslovnom svetu tog vremena, Berezovski je pružio Abramoviču „krov” (krysha) — političku zaštitu, pristup Kremlju i opštu sigurnost. Abramovič je zauzvrat upravljao finansijama i prebacivao gotovinu Berezovskom za njegove političke i lične projekte.

Sve dok su vrata Kremlja bila otvorena za Berezovskog, ovaj neformalni aranžman donosio je basnoslovno bogatstvo obojici. Berezovski je verovao da je suštinski suvlasnik Sibnjefta i TV kanala ORT, iako se njegovo ime nijednom nije pojavilo u zvaničnim vlasničkim dokumentima.

6. Dolazak Putina i zatvaranje vrata Kremlja

Smatrajući sebe vrhunskim političkim strategom, Berezovski je 1999. godine aktivno učestvovao u izboru naslednika ostarelog i bolesnog Jeljcina. Njegov izbor bio je mladi šef FSB-a — Vladimir Putin.

Berezovski je verovao da će Putin biti poslušna figura kojom će iz senke upravljati iz svog kabineta. Bila je to najveća pogrešna procena u njegovom životu.

Promena pravila igre

Odmah po preuzimanju vlasti 2000. godine, Putin okuplja oligarhe i postavlja im jasan ultimatum:

Pakt iz 2000: Zadržite novac i imovinu koju ste stekli devedesetih, ali se više nikada nemojte mešati u politiku i rad države.

Berezovski je odbio da se povuče. Preko svoje televizije ORT počeo je oštro da kritikuje Putina, posebno nakon tragedije podmornice Kursk.

Reakcija države bila je brza i nemilosrdna. Pokrenute su finansijske i krivične istrage protiv njegovih kompanija. Shvativši da mu preti hapšenje ili likvidacija, Berezovski u kasnu jesen 2000. godine pobeže iz Rusije i dobija politički azil u Velikoj Britaniji.

7. London 2012: Okršaj decenije pred engleskim sudom

Iz izbeglištva u Londonu, Berezovski je posmatrao kako njegov bivši štićenik Roman Abramovič preuzima potpunu kontrolu nad Sibnjeftom i ORT-om, prodaje ih državi i postaje jedan od najomiljenijih svetskih bogataša i vlasnik fudbalskog kluba Čelsi.

Berezovski je tvrdio da ga je Abramovič izdao i ucenio: da ga je primorao da proda svoje udele u Sibnjeftu i ORT-u po višestruko nižim cenama od tržišnih, preteći mu da će u suprotnom država konfiskovati sve, a njegove prijatelje (poput Nikolaja Gluškova) držati u zatvoru.

Godine 2007. Berezovski podnosi tužbu protiv Abramoviča pred Visokim sudom u Londonu, zahtevajući odštetu od preko 3 milijarde funti. Bio je to najveći privatni pravni spor u istoriji britanskog pravosuđa.

Presuda koja je promenila sve

Nakon višedecenijskog iznošenja dokaza i svedočenja, sudija Elizabet Gloster donela je 31. avgusta 2012. godine pravosnažnu presudu u korist Romana Abramoviča.

Sudija je proglasila Berezovskog nepouzdanim svedokom koji je izmišljao činjenice kako bi prilagodio svoju priču, dok je Abramoviča ocenila kao preciznog i pouzdanog. Ključni razlog poraza bio je potpuni nedostatak pisanih dokaza:

Nije postojao nijedan ugovor, e-mail, registarski dokument niti zabeležena zabeleška koja potvrđuje da je Berezovski bio suvlasnik Sibnjefta.

Britansko pravo priznaje usmene dogovore, ali u slučajevima ove razmere, teret dokazivanja na osnovu sećanja i političkog konteksta devedesetih bio je nepremostiv.

Berezovski ne samo da nije dobio 3 milijarde funti, već mu je naloženo da plati ogromne sudske troškove koji su iznosili više od 100 miliona funti.

8. Lekcije iz pada Borisa Berezovskog

Nakon izgubljenog spora, Berezovski je zapao u tešku finansijsku i psihičku krizu. Prodavao je umetnine, nekretnine, pa čak i automobil da bi pokrio dugove pravnicima. U martu 2013. godine, šest meseci nakon presude, pronađen je mrtav u svom domu u Berkširu. Zvanična istraga zaključila je da se radi o samoubistvu vešanjem.

Njegov uspon i pad pružaju neprikosnovene lekcije za svakoga ko se bavi biznisom:

1. Pisani ugovor nije birokratija — to je jedina zaštita

Usmene pogodbe i dogovori na osnovu „poverenja” funkcionišu samo dok traje zajednički interes partnera. Kada se političke ili ekonomske okolnosti promene, ono što nije zapisano u pravno obavezujućem ugovoru — ne postoji.

2. Politički „krov” je kratkotrajna roba

Berezovski je verovao da je njegova politička moć večna i da je država instrument u njegovim rukama. Zaboravio je da privatni biznis koji zavisi isključivo od naklonosti vlasti nestaje onog trenutka kada se promeni garnitura ili politički kurs.

3. Zabluda o kontroli

Iako vrhunski matematičar, Berezovski je napravio fatalnu grešku u proceni ljudske psihologije. Potcenio je i mladog partnera Abramoviča i političkog naslednika Putina, verujući da intelektualna superiornost i neformalne veze mogu promeniti realne odnose snaga.

Boris Berezovski ostaje zapamćen kao čovek koji je razumeo matematiku moći bolje od ikoga u Rusiji devedesetih, ali je na kraju pao na najosnovnijem pravilu poslovanja: uvek potpišite ugovor.