Uvođenje novog zakonodavnog okvira u oblasti kontrole naoružanja u Republici Srbiji izazvalo je opsežnu stručnu i političku debatu.

Izmene i dopune, odnosno predlozi potpuno novih zakonskih rešenja koji se tiču Zakona o oružju i municiji (ZOM), nalaze se u fokusu javnosti još od restriktivnih mera i moratorijuma uvedenih nakon tragičnih masovnih ubistava u maju 2023. godine. Najnoviji predlog zakona, koji ulazi u skupštinsku proceduru sredinom 2026. godine, postao je predmet oštre kritike strukovnih udruženja, lovaca, sportskih strelaca, ali i resornih odbora opozicionih političkih organizacija.

Glavni akcenat kritike stavljen je na uvođenje takozvanih „gumenih“ pravnih normi koje šire diskreciona ovlašćenja Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP), ponovno uvođenje striktnih kvantitativnih ograničenja na posedovanje municije i pitanje realne efikasnosti novih mera u suzbijanju ilegalnih tokova oružja.

U nastavku donosimo detaljnu pravnu i bezbednosnu analizu ključnih tačaka predloženog zakona, upoređujući ih sa rešenjima iz 2015. godine i evropskim standardima kontrole civilnog naoružanja.

1. Problem pravne neodređenosti: Analiza člana 18. i diskreciona procena

Najveću polemiku u stručnim krugovima izazvala je formulacija uslova za bezbednosno opravdano posedovanje oružja, konkretno sadržana u članu 18. predloženog teksta.

U dosadašnjoj pravnoj praksi, postojanje bezbednosne smetnje definisalo se jasnim i merljivim kriterijumima: pravosnažnim presudama za određena krivična dela (naročito sa elementima nasilja), pokrenutim krivičnim ili prekršajnim postupcima sa elementima nasilja u porodici ili narušavanja javnog reda i mira, kao i medicinskim izveštajima ovlašćenih zdravstvenih ustanova.

Međutim, predloženo rešenje uvodi kategorije koje se u teoriji prava nazivaju neodređenim pravnim pojmovima. Prema tekstu predloga, bezbednosna smetnja za posedovanje oružja postoji ukoliko lice:

„…svojim ponašanjem, navikama ili sklonostima pokazuje da bi moglo zloupotrebiti oružje, ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na to da bi oružje moglo biti nepropisno čuvano ili zloupotrebljeno.”

Iz ugla pravne teorije i ljudskih prava

Ovakve formulacije otvaraju širok prostor za arbitrarnost i subjektivno odlučivanje postupajućeg organa (policijskog službenika ili lokalne policijske uprave). Izrazi poput „navike“, „sklonosti“ ili „druge okolnosti“ nisu zakonski definisani u opštim odredbama zakona.

Ko definiše neprihvatljivu „naviku“? Da li je to učestalo menjanje posla, verbalni sukob sa komšijom oko parking mesta koji nije policijski evidentiran, ili pak izražavanje oštrih stavova na društvenim mrežama?

Problem instanci i kontrole: Kada zakonodavac prepusti operativcu na terenu da procenjuje nečije „sklonosti“, bez jasnih psihološko-psihijatrijskih i pravnih parametara, rizik od zloupotrebe prava i korupcije dramatično raste. Pored toga, postavlja se pitanje drugostepenog postupka – kako građanin u žalbenom postupku može da dokaže da nema „loše navike“ ako sama navika nije taksativno navedena kao prekršaj ili krivično delo?

Ustav Republike Srbije proklamuje načelo pravne izvesnosti, što podrazumeva da svaki građanin mora unapred tačno znati koje ponašanje povlači kakve pravne posledice. Uvođenjem fluidnih kriterijuma, pravo na posedovanje oružja (koje u Srbiji i inače nije apsolutno pravo, već privilegija koja se stiče ispunjavanjem strogih uslova) transformiše se u prostor potpune administrativne samovolje.

2. Kvantitativna ograničenja municije: Povratak na restriktivni model

Predlog zakona iz 2026. godine predviđa povratak na sistem striktnih ograničenja količine municije koju legalni vlasnik može kupiti i držati kod sebe. Ovo predstavlja direktan zaokret u odnosu na Zakon o oružju i municiji iz 2015. godine, koji je pod određenim uslovima liberalizovao ovo pitanje za potrebe lovaca i sportskih strelaca.

Stav predlagača zakona jeste da se smanjenjem količine baruta i gotove municije u domovima građana direktno smanjuje i potencijalna šteta u slučaju incidentnih situacija ili krađe naoružanja. Nasuprot tome, stručna javnost i udruženja ukazuju na sledeće ekonomske i logističke nelogičnosti:

Lovni turizam i privreda: Lovci u toku sezone troše značajne količine municije. Ukoliko se zakonom limitira pravo poseda na mali broj komada po cevi, lovci se primoravaju na neprekidnu administrativnu proceduru kupovine i odlaska u prodavnice pre svakog izlaska na teren.

Sportsko streljaštvo: Za obavljanje redovnog treninga, sportski strelac (naročito u disciplinama poput IPSC – praktično streljaštvo) tokom samo jednog treninga utroši stotine komada municije. Ograničavanje poseda municije u legalnim tokovima parališe trenažne procese i onesposobljava domaće sportiste za takmičenja.

Apsurd kontrole: Građani koji su već prošli rigorozne bezbednosne provere, lekarske preglede i provere prostorno-tehničkih uslova za čuvanje oružja (sefovi, kase, video-nadzor), tretiraju se kao bezbednosna pretnja isključivo na osnovu količine legalno kupljene municije, za koju postoji jasna evidencija u MUP-u o svakom kupljenom metku.

3. Komparativna analiza: Zakon iz 2015. vs. Predlog iz 2026.

Kako bismo bolje razumeli smer u kojem se kreće domaće zakonodavstvo, neophodno je napraviti direktno poređenje ključnih instituta važećeg (2015) i predloženog (2026) zakonskog rešenja.

4. Disproporcija u fokusu: Legalni posednici naspram ilegalnog tržišta

Kritičari novih zakonskih rešenja s pravom otvaraju pitanje: zašto se zakonodavne oštrice konsekventno usmeravaju prema građanima koji su u legalnom sistemu, dok crno tržište i sistemski bezbednosni propusti ostaju izvan domašaja ovih mera?

Statistika bezbednosnih institucija i nevladinih organizacija koje se bave kontrolom lakog i malokalibarskog oružja (SALW) u regionu Balkana pokazuje da se preko 90% krivičnih dela izvršenih vatrenim oružjem počini nelegalnim, neregistrovanim naoružanjem. To naoružanje potiče iz preostalih vojnih viškova iz ratova devedesetih godina, krijumčarskih kanala ili prepravki gasnog i signalnog oružja.

U javnoj raspravi se često pominju konkretni primeri koji ilustruju nefunkcionalnost sistema kontrole tamo gde je ona najpotrebnija:

Slučajevi nekontrolisanog kruženja neregistrovanog oružja: Primeri u kojima oružje prolazi kroz više ruku unutar kriminalnih grupa (poput incidenata u beogradskim naseljima, npr. Senjak), pokazuje da restriktivni zakoni ne pogađaju one koji svesno krše zakon. Kriminalci ne kupuju municiju u legalnim prodavnicama na ličnu kartu i ne drže oružje u sefovima fiksiranim za zid.

Sistemski propusti u kriznim zonama: Primeri akumulacije vojnog naoružanja i minsko-eksplozivnih sredstava na severu Kosova i Metohije (slučaj Banjska) pokazuju da bezbednosne krize ne nastaju zbog lovaca i sportista, već zbog geopolitičkih tenzija i neuspeha bezbednosnih službi da preseku kanale ilegalnog snabdevanja vojnim oružjem visoke razorne moći.

Fokusiranjem na legalne posednike, država stvara privid odlučne borbe protiv nasilja, dok istovremeno stvara ogromno administrativno opterećenje za sopstveni aparat (MUP), koji troši sate i resurse proveravajući savesne građane, umesto da operativni rad usmeri na razbijanje organizovanih kriminalnih grupa i suzbijanje ilegalne trgovine.

5. Međunarodni standardi i uporedna praksa: Direktiva EU o vatrenom oružju

Srbija se, u sklopu procesa evropskih integracija (Poglavlje 24 – Pravda, sloboda i bezbednost), obavezala na usklađivanje svog zakonodavstva sa evropskim tekovinama. Ključni dokument u ovoj oblasti je Direktiva EU o kontroli nabavke i posedovanja oružja (Firearms Directive 2021/555).

Evropski model počiva na nekoliko stubova:

Kategorizacija oružja: Jasno razdvajanje zabranjenog oružja (A kategorija – automatsko oružje), oružja za koje je potrebna dozvola (B kategorija – poluautomatsko) i oružja za koje je potrebna prijava (C kategorija – dugocevno repetirajuće).

Kriterijum opravdanog razloga: Evropske države (poput Austrije, Češke ili Nemačke) zahtevaju dokaz o opravdanom razlogu (lov, sport, samoodbrana), ali su kriterijumi provere ličnosti strogo pravno normirani.

Pravna predvidivost: Nigde u evropskom zakonodavstvu ne postoji pandan “gumenim članovima” koji bi omogućili oduzimanje imovine (što oružje pravno jeste) na osnovu maglovite procene „loših navika“, bez jasnog medicinskog ili sudskog supstrata. Na primer, češki zakon o oružju smatra se jednim od najboljih na svetu jer kombinuje visoke bezbednosne zahteve (ispiti, lekarski pregledi) sa potpunom pravnom zaštitom građana od samovolje države.

Predlog zakona u Srbiji, pod plaštom “evropskih integracija” i “poostravanja kontrole”, zapravo odstupa od evropske prakse vladavine prava i naginje ka autoritarnom modelu policijske države u kojoj administrativni aparat ima apsolutnu i nekontrolisanu moć nad pravima pojedinca.

Zaključak i stručne preporuke za izmenu predloga

Zakon o oružju i municiji ne sme se donositi po hitnoj proceduri, niti sme služiti za političko prikupljanje poena nakon bezbednosnih kriza. Reč je o sistemskom zakonu koji duboko zadire u imovinska prava, pravo na ličnu bezbednost i tradiciju velikog broja građana Srbije.

Kako bi se zakon unapredio i uskladio sa principima vladavine prava, neophodno je usvojiti sledeće stručne preporuke:

Brisanje neodređenih pojmova iz člana 18: Izrazi „navike“ i „sklonosti“ moraju biti izbačeni ili precizno zamenjeni egzaktnim kategorijama (npr. registrovana lečenja od bolesti zavisnosti, postojanje prijava sa elementima nasilja, zvanični nalazi stručnih medicinskih komisija).

Uvođenje obavezne sudske kontrole: Svaka odluka MUP-a o oduzimanju oružja na osnovu bezbednosne procene mora biti podložna hitnoj sudskoj kontroli (upravni spor ili vanparnični postupak), gde teret dokazivanja “sumnjivog ponašanja” leži na državi, a ne na građaninu.

Diferencijacija sportista i lovaca: Kvantitativna ograničenja municije moraju biti prilagođena realnim potrebama sporta i lova, uz uvažavanje mišljenja Streljačkog saveza Srbije i Lovačkog saveza Srbije.

Preusmeravanje resursa na ilegalno oružje: Umesto konstantne preregistracije i provere već proverenih građana, fokus MUP-a mora se pomeriti na sprovođenje oštrih kaznenih mera za posedovanje neregistrovanog vojnog naoružanja, uz stalne operativne akcije na terenu.

Samo transparentan zakon sa jasnim merilima može doneti stvarnu bezbednost građanima Srbije, dok će maglovit i restriktivan tekst samo produbiti nepoverenje u institucije i povećati sivu zonu.