Kako su ratovi u Jugoslaviji preoblikovali NATO i geopolitiku 21. veka

Sagovornici: Prof. dr Dejvid Gibs (Univerzitet u Arizoni) i Pukovnik dr Daglas Mekgregor (penzionisani oficir Vojske SAD i ratni planer u komandi SHAPE)

Raspad Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) tokom poslednje decenije 20. veka ostaje jedan od najsudbonosnijih događaja u modernoj međunarodnoj politici. Pored tragičnih ljudskih gubitaka i razaranja, sukobi u Bosni i Hercegovini (1992–1995) i na Kosovu i Metohiji (1998–1999) poslužili su kao globalni poligon za redefinisanje vojne doktrine Zapada. Standardni narativ plasiran u zapadnim medijima prikazivao je ove vojne akcije kao čisto “humanitarne intervencije” usmerene ka spasavanju civilnog stanovništva. Međutim, istorijski transkripti i neposredna svedočanstva aktera iz samog vrha vojne komande NATO-a otkrivaju daleko složeniju, i znatno mračniju geopolitičku realnost.

U ekskluzivnom dijalogu u okviru emisije Neutrality Studies, prof. dr Dejvid Gibs (David Gibbs), profesor istorije na Univerzitetu u Arizoni i autor uticajne monografije First Do No Harm: Humanitarian Intervention and the Destruction of Yugoslavia (2009), i pukovnik dr Daglas Mekgregor (Douglas Macgregor), nekadašnji viši vojni savetnik u Vrhovnom štabu savezničkih snaga u Evropi (SHAPE) i vodeći ratni planer NATO-a, pružili su svedočanstvo iz prve ruke o odlukama koje su prethodile agresiji na SR Jugoslaviju 1999. godine.

Redefinisnje NATO-a: Od odbrane do globalnog vojnog intervencionizma

Završetkom Hladnog rata i raspadom Sovjetskog Saveza 1991. godine, Severnoatlantska alijansa (NATO) našla se pred egzistencijalnom krizom svrhe. Osnovana 1949. godine kao kolektivni odbrambeni savez protiv sovjetske pretnje, Alijansa je izgubila svog primarnog protivnika. Kako ističe profesor Dejvid Gibs, ratovi u bivšoj Jugoslaviji odigrali su ključnu ulogu u stvaranju novog opravdanja (raison d’être) za opstanak i ekspanziju NATO-a.

Alijansi je bio potreban novi koncept koji bi opravdao njene ogromne vojne budžete i prelazak sa regionalne odbrane na globalne vojne operacije izvan granica članica (tzv. out-of-area operations). Taj koncept nađen je u takozvanoj “humanitarnoj intervenciji” ili doktrini “Odgovornosti za zaštitu” (R2P). Profesor Gibs naglašava da je ovo uspešno izgradilo novu političku konsenzus-bazu, posebno na levoj strani političkog spektra u SAD i Evropi, gde je upotreba vojne sile odjednom preoblikovana u “idealistički i moralni čin”.

Profesor Dejvid Gibs:

“Značaj Jugoslavije bio je u tome što je NATO-u pružila ogromno opravdanje i novi ‘raison d’être’, kao i celokupno opravdanje za vojnu intervenciju pod krinkom humanitarnog čina. Izgrađena je potpuno nova politička baza za upotrebu vojne sile, naročito na političkoj levici, gde je vojna agresija postala skoro idealistički čin.”

Stanje na terenu: OVK provokacije i OEBS-ovi izveštaji na Kosovu (1998)

Prema svedočenju pukovnika Daglasa Mekgregora, koji je tokom 1998. i 1999. godine služio kao direktor za strategijsko planiranje i potom operativni oficir u združenom operativnom centru SHAPE u Monsu (Belgija), zapadna vizija događaja na Kosovu bila je u potpunoj suprotnosti sa podacima sa terena.

Nakon sporazuma o prekidu vatre i dolasku Verifikacione misije OEBS-a u jesen 1998. godine, NATO komanda u Monsu redovno je primala obaveštajne izveštaje. Unutar združenog centra radili su oficiri iz 19 zemalja članica, uključujući obaveštajce iz SAD, Velike Britanije, Kanade, Francuske i Nemačke. Pukovnik Mekgregor otkriva podatak koji je u zapadnoj javnosti bio strogo cenzurisan:

Pukovnik Daglas Mekgregor:

“Jedna od stvari koje sam otkrio analizom izveštaja sa terena bila je sledeća: ako biste imali 10 incidenata ili provokacija kojima se kršio prekid vatre pod okriljem OEBS-a, devet je počinila takozvana OVK (Oslobodilačka vojska Kosova), a samo jedan Srbi. Štaviše, srpske snage su se zapravo trudile da sprovode sporazum i održavaju red.”

Mekgregor objašnjava da je Oslobodilačka vojska Kosova (OVK/KLA) svesno koristila strategiju vojne provokacije. Znali su da sopstvenim snagama ne mogu poraziti Vojsku Jugoslavije i policijske snage SRJ, te su namerno vršili napade na zasede, policijske patrole i civilne ciljeve kako bi izazvali žestok odgovor državnih snaga. Cilj je bio stvaranje medijskih slika “nesrazmerne upotrebe sile” koje bi poslužile kao povod za intervenciju NATO avijacije.

Kada je Mekgregor ove izveštaje i analize dostavio vrhovnom zapovedniku NATO snaga u Evropi, generalu Vesliju Klarku (Wesley Clark), reakcija je bila neočekivana. Umesto da se obuzda albanska strana, Mekgregoru je zatraženo da “dokaže nesrazmernu upotrebu sile od strane Srba”, jer u suprotnom neće biti moguće opravdati planirano bombardovanje. Kada je odgovorio da takve dokaze u izveštajima ne može pronaći, izveštavanje mu je oduzeto i predefinisano preko specijalnog tima za odnose sa javnošću koji je poslao Alaster Kembel (Alistair Campbell), spin-doktor britanskog premijera Tonija Blera.

Razjedinjena Vrhovna komanda: Generale nagovarali na rat, nemački general u suzama

U zapadnoj istorijskoj retorici NATO se prikazuje kao monolitna organizacija u kojoj su sve članice jedinstveno odlučile da pokrenu operaciju “Plemeniti nakovanj” (Operation Allied Force). Svedočenje pukovnika Mekgregora razbija ovaj mit i otkriva duboko neslaganje i moralnu krizu među najvišim oficirima Alijanse.

Pukovnik Mekgregor je direktno odgovarao trojici generala sa četiri zvezdice koji su morali odobriti njegovo postavljenje:

General Vesli Klark (SAD) – Vrhovni komandant savezničkih snaga.

General Rupert Smit (Velika Britanija) – Zamenik vrhovnog komandanta u Evropi.

General Diter Štekman (Dieter Stöckmann, Nemačka) – Načelnik štaba u SHAPE-u.

Svedočenje o ponašanju nemačkog generala Ditera Štekmana u noći kada je započeto bombardovanje Beograda predstavlja jedan od najpotresnijih detalja iz transkripta:

Pukovnik Daglas Mekgregor:

“General Štekman je bio jedan od najčasnijih i najsposobnijih oficira koje sam ikada upoznao, čovek apsolutnog integriteta. Noći kada smo bombardovali Beograd, bio je praktično u suzama. Smatrao je to sramotom. Podsetio je da je to godišnjica nemačkog napada na Beograd u Drugom svetskom ratu (6. april 1941). Rekao je: ‘Svi mi smo postali članovi NATO-a da bismo sprečili da se ovako nešto ikada više ponovi. Svi u Evropi su verovali da NATO postoji da osigura da više ne bude ratova u Evropi. A sada smo deo alijanse koja namerno započinje rat.'”

Pored vojnog vrha, ozbiljna trvenja postojala su i u Vašingtonu. Američki ministar odbrane Vilijam Peri (William Perry) oštro se protivio angažovanju američkih kopnenih trupa i upozoravao da je “bolji nikakav sporazum nego loš sporazum koji vodi u nestabilnost”. Međutim, grupa neokonzervativaca i liberalnih jastrebova predvođena Madlen Olbrajt (Madeleine Albright), Al Gorom (Al Gore), Sendi Bergerom (Sandy Berger) i Strobom Talbotom (Strobe Talbott) preuzela je potpunu kontrolu nad spoljnom politikom, dok je predsednik Bil Klinton bio uglavnom nezainteresovan za detalje spoljne politike.

“Planirali su put do Moskve”: Kosovo kao eksperimentalna laboratorija

Jezgro razgovora između Gibsa i Mekgregora dodiruje širi geopolitički cilj agresije na SRJ. Prema Mekgregoru, još u decembru 1998. godine u političkim i strategijskim krugovima u Vašingtonu i Briselu otvoreno se govorilo o širem cilju ove operacije.

Balkan nije posmatran samo kao izolovani regionalni problem, već kao eksperimentalna laboratorija za socijalni inženjering i nasilnu izvoznu “demokratsku revoluciju”. Cilj je bio nasilno razbijanje tradicionalnih država, uklanjanje rukovodstava poput Slobodana Miloševića i uspostavljanje protektorata. Mekgregor navodi reči koje su mu tada saopštene u Vašingtonu:

Geopolitički cilj ratova na Balkanu (1998):

“U decembru 1998. godine jasno mi je rečeno da je ovo tek početak jedne ‘demokratske revolucije’ koja će se proširiti od Jugoslavije sve do Moskve. To je bio prvi put da sam otvoreno čuo tvrdnju da je Balkan samo prva stanica procesa koji treba da stigne do Rusije.”

Tokom 1990-ih, Rusija je pod vođstvom Borisa Jeljcina viđena u Vašingtonu kao “potpuni kolaps” i ekonomski ruinirana zemlja. Američki politički krugovi verovali su da je Rusija potpuno nemoćna i bezube političke volje, što je omogućilo NATO-u da ignoriše sve ruske proteste i prekrši međunarodno pravo bez straha od direktnog vojnog odgovora. Ipak, kako Gibs i Mekgregor zaključuju, upravo je bombardovanje SRJ 1999. godine bilo prelomna tačka u kojoj je ruska elita shvatila da je NATO ekspanzija direktna pretnja po samu Rusiju, što je postavilo temelje za kasniji povratak Rusije na globalnu scenu i današnji sukob u Ukrajini.

Vojna realnost vazdušne kampanje: Neuspeh protiv VJ i mitskih 78 dana

Svedočanstvo pukovnika Mekgregora ruši još jedan vojni mit — mit o potpunoj delotvornosti i hirurškoj preciznosti vazdušne kampanje NATO-a. Ratni planeri NATO-a, predvođeni generalom Klarkom, verovali su da će Slobodan Milošević kapitulirati nakon svega dva do tri dana sporadičnog bombardovanja. Međutim, operacija se otegla na punih 78 dana.

Vojska Jugoslavije (VJ) primenila je vrhunske taktičke mere kamuflaže, obmane i dispersije. Unatoč hiljadama preleta i upotrebi najsavremenijih vođenih projektila, NATO snage nisu uspele da unište operativnu sposobnost Treće armije VJ na Kosovu i Metohiji.

Pukovnik Daglas Mekgregor:

“Nikada nismo uspeli da degradiramo srpsku protivvazdušnu odbranu ispod 83%. Baterije PVO i oklopne jedinice ostale su praktično netaknute tokom čitave kampanje zahvaljujući izuzetnoj taktičkoj disciplini i kamuflaži.”

Frustracija u Vašingtonu zbog neuspeha da se vojno slomi Vojska Jugoslavije na terenu dovela je do promene taktičkog težišta u drugoj fazi bombardovanja. NATO je sa vojnih ciljeva prešao na uništenje civilne infrastrukture — mostova, električnih mreža, elektrana, hemijskih postrojenja, televizijskih stanica i civilnih objekata širom Srbije — kako bi terorisanjem stanovništva izradio političku kapitulaciju.

6. Uporedna analiza i istorijski izvori

Duga senka 1999. godine

Analiza transkripta razgovora između pukovnika Daglasa Mekgregora i profesora Dejvida Gibsa pruža neprocenjiv uvid u stvarni mehanizam donošenja odluka tokom raspada Jugoslavije. Umesto jednostranog narativa o “humanitarnom spasavanju”, svedočanstva direktnih učesnika iz vrha NATO komande otkrivaju da su događaji na Balkanu poslužili kao poligon za preoblikovanje Alijanse iz odbrambenog saveza u globalni instrument vojne moći.

Odbacivanje diplomatskih rešenja, ignorisanje izveštaja OEBS-a o provokacijama OVK, kao i marginalizacija umerenih vojnih stručnjaka unutar samog NATO-a, pokazuju da je rat na Kosovu 1999. godine bio unapred planirana geopolitička prekretnica. Posledice te politike — od rušenja međunarodnog prava i ignorisanja Povelje UN, do presedana koji su proistekli iz unilateralnog priznanja secesije — trajno su destabilizovale globalni poredak, postavivši temelje za savremene geopolitičke sukobe širom sveta.

Izvori i referentna literatura:

Transkript emisije Neutrality Studies: “Live Oral History: Balkan Wars, NATO and Kosovo” (Gosti: Prof. David Gibbs & Col. Douglas Macgregor)[cite: 1].

Gibbs, David N. First Do No Harm: Humanitarian Intervention and the Destruction of Yugoslavia. Vanderbilt University Press, 2009.

Macgregor, Douglas. Transformation Under Fire: Revolutionizing the Way America Fights. Praeger, 2003.

Loquai, Heinz. Der Kosovo-Konflikt – Wege in einen vermeidbaren Krieg: Die KFOR-Dokumentation. Nomos, 2000.