Upozorenje Džefrija Saksa o mračnoj budućnosti Evrope: „Zaustavite pokušaje ponižavanja Rusije, to je želja za smrću“

Poznati američki ekonomista i stručnjak za geopolitiku, profesor Džefri Saks (Jeffrey Sachs), održao je izuzetno oštar i opominjući govor pred poslanicima Evropskog parlamenta u Briselu. Saks je detaljno analizirao uzroke aktuelne globalne krize, rat u Ukrajini, uspon Azije i gubitak političke samostalnosti Evropske unije, upozoravajući da nastavak trenutne politike vodi Evropu i svet direktno ka nuklearnoj katastrofi.

Rat u Ukrajini i iluzija o „ponižavajućem porazu“ Rusije

Centralni deo Saksovog izlaganja bio je posvećen ratu u Ukrajini i reakciji zapadnih lidera. Saks navodi da tvrdnje pojedinih zapadnih političara i vojnih analitičara da Rusiju treba poraziti i poniziti predstavljaju manifestaciju fatalnog nerazumevanja sveta.

„Sprečite pokušaje da Rusiju saterate u ‘ponižavajući poraz’. Pre svega, izbegavajte to jer je to želja za smrću. Imate glupe američke generale koji govore: ‘Možemo zauzeti Kalinjingrad, bez problema.’ A kada Putin kaže da će upotrebiti sva sredstva da ga odbrani, onda svi ti glupi analitičari govore: ‘Ma, on samo blefira.’ Muka mi je od tih komentatora.“

Saks podseća na osnovno pravilo nuklearnog doba koje je definisao još predsednik Džon F. Kenedi nakon Kubanske krizom 1963. godine: Nuklearna sila se nikada ne sme dovesti u poziciju da bira između ponižavajućeg povlačenja i nuklearnog rata. Dozvoliti evropskim liderima i analitičarima da Rusiju – koja poseduje preko 1.600 aktivno raspoređenih nuklearnih glava – sateruju u ćošak, po Saksu je čisto ludilo.

On isto tako naglašava da Evropa ne pomaže Ukrajini, već je uništava produžavanjem sukoba bez namere da ponudi diplomatsko rešenje.

Širenje NATO-a na istok kao koren sukoba

Govoreći o uzrocima rata, Saks odbacuje zvanični narativ Zapada da je u pitanju neprovocirana agresija. On je podsetio prisutne na istorijske činjenice čiji je bio svedok kao ekonomski savetnik više vlada u Istočnoj Evropi i Sovjetskom Savezu krajem 1980-ih i početkom 1990-ih godina:

Obećanja iz 1990. godine: Nemački ministar spoljnih poslova Hans-Ditrih Genšer, američki državni sekretar Džejms Bejker i kancelar Helmut Kol eksplicitno su obećali Mihailu Gorbačovu da se NATO neće širiti „ni jedan pedalj na istok“ nakon ujedinjenja Nemačke.

Klintonska prekretnica i upozorenja stručnjaka: Uprkos upozorenjima velikih arhitekata hladnoratovske politike poput Džordža Kenana (koji je širenje NATO-a nazvao „najvećom greškom američke spoljne politike“) i samog ministra odbrane Vilijama Perija, SAD su devedesetih krenule u talase širenja NATO alijanse.

Samit u Bukureštu 2008. godine: Ključni momenat sloma evropske samostalnosti bio je samit NATO-a u Bukureštu 2008. godine. Kada je Džordž V. Buš insistirao da se u deklaraciju unese da će Ukrajina i Gruzija postati članice NATO-a, Angela Merkel i Nikola Sarkozi su znali da je to crvena linija za Moskvu koja garantuje rat. Ipak, pod pritiskom Vašingtona, evropski lideri su popustili.

„Drugi dan samita u Bukureštu bio je poslednji dan evropske spoljne politike. Evropa je tog dana predala svoj suverenitet Vašingtonu.“

Državni udar u Kijevu 2014. i propast Sporazuma iz Minska

Saks je ocenio događaje na Majdanu u Kijevu u februaru 2014. godine kao klasičnu operaciju promene režima (režimski puč) koju su finansirale i organizovale SAD. On navodi da je Viktor Janukovič predlagao neutralnost Ukrajine – što je podržavala i većina stanovnika Ukrajine – ali da je Vašingtonu trebao režim koji će otvoreno tražiti ulazak u NATO.

Nakon što su nemački, francuski i poljski ministri 21. februara 2014. ispregovarali mirni prelazni sporazum sa Janukovičem, već sledećeg dana došlo je do nasilnog preuzimanja vlasti. Zapad je odmah priznao pučističku vlast, a Minski II sporazum iz 2015. godine – koji je predviđao autonomiju za Donbas po uzoru na Južni Tirol u Italiji – potpuno je zanemaren i napušten od strane Evrope i SAD.

Promena globalnog poretka: Povratak Azije na svetsku scenu

Pored sukoba u Ukrajini, Saks naglašava širi geopolitički kontekst koji Zapad odbija da prihvati: kraj 200-godišnje dominacije Severnoatlantskog bloka.

Tektonski ekonomski pomak: Oko 1820. godine Azija je činila 60% svetske ekonomije. Nakon veka i po evropskog i američkog imperijalizma i kolonijalizma, udud Azije je do 1950. spao na svega 20%. Danas se Azija vratila na oko 50% globalne proizvodnje.

Američka opsesija primatom: Uspon Kine nije pretnja svetu, već prirodan oporavak naroda koji čine milijarde ljudi. Međutim, Vašington to doživljava kao neoprostiv greh jer ugrožava „američku hegemoniju“ i primat.

Promašene sankcije: Saks ističe da su 20 paketa evropskih sankcija Rusiji potpuno promašili cilj. Rusija nije uništena jer se preusmerila na Kinu – prirodnog ekonomskog partnera sa ogromnim potrebama za resursima. S druge strane, Evropa je sama sebe odsekla od jeftinih energenata, uništavajući sopstvenu industriju i konkurentnost u korist skupog američkog tečnog gasa (LNG).

Put ka miru: Šta Evropa mora da uradi?

Džefri Saks je poslanicima Evropskog parlamenta ponudio jasnu strategiju izlaska iz krize, naglašavajući da rešenje ne zahteva stotine milijardi evra u naoružanju, već političku hrabrost i diplomatiju:

Javno odustajanje od širenja NATO-a: Jedan uticajni evropski lider mora javno reći: „Gospodine Putin, NATO se neće širiti na Ukrajinu i Gruziju. Sada zaustavimo rat.“

Neutralnost Ukrajine: Ukrajina mora dobiti status neutralne države, po modelu Austrije iz 1955. godine.

Obnova evropske autonomije i ukidanje NATO-a: Evropa mora prestati da sledi neodgovornu politiku Vašingtona. Saks otvoreno predlaže gašenje NATO-a, smatrajući da taj savez više nikoga ne štiti, već provocira sukobe.

Povratak UN povelji i konceptu koncerata sila: Umesto podjele na vojne blokove, svet mora funkcionisati kroz saradnju velikih sila (SAD, Kina, Rusija, Indija, EU) u okviru Ujedinjenih nacija.

Zaključak

Profesor Džefri Saks je svoje izlaganje završio emotivnim apelom, ističući da izuzetno voli Evropu i njen civilizacijski model kvaliteta života, ali da je trenutno političko rukovodstvo vodi u ponor. Pokušaji da se u nuklearnom dobu vodi rat do potpunog poraza druge strane nisu pokazatelj snage, već kolektivna želja za uništenjem. Zbog toga je obnova direktnog dijaloga sa Moskvom jedini razuman put za spas Evrope i sprečavanje trećeg svetskog rata.