Sukob koji je preoblikovao svetski poredak Februara 2022. godine, ulaskom ruskih trupa na teritoriju Ukrajine, započeo je najveći oružani sukob na evropskom tlu od završetka Drugog svetskog rata. U dominantnom zapadnom medijskom diskursu, ova invazija je gotovo jednodušno označena kao „ničim izazvana i ničim opravdana agresija“ podstaknuta neoimperijalnim ambicijama zvaničnog Moskve. Međutim, u stručnim krugovima za međunarodne odnose, vojnim analitičarima i među istorijskim istraživačima, vodi se daleko dublja i kompleksnija debata. Jedan od najistaknutijih glasova koji osporavaju jednostranu narativnu matricu jeste Skot Horton (Scott Horton), američki spoljnopolitički analitičar, autor i izvršni direktor Instituta „Libertarian“. U svojim ekstenzivnim radovima i javnim nastupima, Horton iznosi tezu koja podriva zvanični Vašington: rat u Ukrajini je izvesno ruska agresija, ali agresija koja je decenijama sistematski provocirana od strane Sjedinjenih Američkih Država i Severnoatlantskog saveza (NATO). Rastavljanje ove kompleksne uzročno-posledične mreže zahteva detaljan uvid u doktrinarne dokumente SAD, strateške studije vodećih think-tank organizacija, kao i unutrašnje svedočenje samih aktera američke diplomatije. Kolevka hegemonskog koncepta: Vulfovicova doktrina (1992) Da bismo razumeli korene savremenog sukoba, neophodno je vratiti se u 1992. godinu, neposredno nakon raspada Sovjetskog Saveza. Unutar Ministarstva odbrane SAD (Pentagon), pod rukovodstvom tadašnjeg podsekretara za politiku odbrane Pola Vulfovica (Paul Wolfowitz), uz učešće sporednih autora poput Zalmaja Halilzada i Skutera Libija, izrađen je dokument pod nazivom Defense Planning Guidance za period 1994–1999. Ovaj dokument, koji je u javnosti postao poznat kao „Vulfovicova doktrina“, predstavljao je nacrt američke globalne hegemonije u posthladnoratovskoj eri. Ključni postulati Vulfovicove doktrine: Sprečavanje pojave rivala: Primarni cilj američke spoljne i vojne politike mora biti sprečavanje pojave bilo koje neprijateljske sile koja bi mogla da dominiše regionom čiji bi resursi, pod konsolidovanom kontrolom, bili dovoljni za generisanje globalne moći. Unilateralizam i preventivno delovanje: SAD moraju zadržati pravo na unilateralnu akciju i preventivne vojne udare kako bi preduhitrile potencijalne izazivače pre nego što oni postanu pretnja. Očuvanje unipolarne strukture: Sprečavanje naprednih industrijskih nacija da ospore američko liderstvo ili navedu SAD da odustanu od svojih političkih i bezbednosnih sistema. Iako je prva verzija dokumenta procurela u The New York Times i izazvala oštre kritike zbog izrazito imperijalnog tona — nakon čega je ublažena pod administracijom Džordža Buša Starijeg — njena suština ostala je trajna matrica američkog neokonzervativnog razmišljanja. Strategija je doživela ponovnu razradu 2000. godine kroz dokument „Rebuilding America’s Defenses“ organizacije Project for the New American Century (PNAC), gde je proširenje NATO-a na istok postavljeno kao ključni stub obezbeđivanja američkog primata u Evroaziji. Širenje NATO-a na istok: Ignorisanje upozorenja bardova diplomatije Tokom procesa ujedinjenja Nemačke 1990. godine, zapadni lideri (uključujući američkog državnog sekretara Džejmsa Bejkera i nemačkog kancelara Hajnca Genšera) usmeno su uveravali sovjetskog lidera Mihaila Gorbačova da se NATO neće širiti „ni jedan pedalj na istok“ (not one inch eastward). Ipak, počevši od administracije Bila Klintona sredinom 1990-ih, SAD su zvanično usvojile politiku otvorenih vrata. Uključivanje zemalja Višegradske grupe (Poljska, Češka, Mađarska) 1999. godine, a potom i Baltičkih država, Rumunije i Bugarske 2004. godine, fundamentalno je izmenilo bezbednosnu arhitekturu Evrope. +———————————————————————–+ | ISTORIJSKA HRONOLOGIJA ŠIRENJA NATO | +———————————————————————–+ | 1990. – Usmena uverenja Gorbačovu o neširenju na istok. | | 1999. – Prvi talas proširenja: Poljska, Češka, Mađarska. | | 2008. – Samit u Bukureštu: Obećanje članstva Ukrajini i Gruziji. | | 2014. – Kriza na Majdanu, aneksija Krima i početak sukoba u Donbasu. | | 2021. – Odbijanje pregovora o neutralnosti i širenju infrastrukture. | | 2022. – Početak ruske vojne operacije u Ukrajini. | +———————————————————————–+ Otpor unutar samog vašingtonskog establišmenta Zanimljivo je da proširenje NATO-a nije bilo predmet konsenzusa unutar same američke spoljnopolitičke elite. Kako iznosi Horton, a potkrepljuju istorijski arhivi, najumniji glava zapadne diplomatije upozoravali su na katastrofalne posledice ovog koraka: Džordž Kenan (George Kennan): Arhitekta hladnoratovske politike obuzdavanja, u intervjuu 1998. godine nazvao je proširenje NATO-a „tragičnom greškom koja označava početak novog Hladnog rata“. Kounsel za spoljne odnose (CFR): Kako je zabeležila nekadašnja državna sekretarka Medlin Olbrajt, u anketama sprovedenim među članovima ovog elitnog think-tank-a, dvotrećinska većina stručnjaka izjasnila se protiv proširenja Saveza. Henri Kišindžer i Zbignjev Bžežinski: Iako poznati po jastrebovskim stavovima prema Rusiji, obojica su izražavala duboku zadršku kada je u pitanju Ukrajina. Bžežinski je u svojoj knjizi Velika šahovska tabla (1997) istakao da je Ukrajina vitalna geopolitička tačka, ali je kasnije predlagao model neutralnosti. Kišindžer je 2014. godine u tekstu za The Washington Post izričito naglasio: „Ako Ukrajina želi da preživi i napreduje, ona ne sme biti predstraža nijedne strane protiv one druge — ona mora funkcionisati kao most između njih.“ Uprkos ovim upozorenjima, unutrašnjepolitički kalkulusi — uključujući pridobijanje glasova istočnoevropske dijaspore u SAD pred predsedničke izbore 1996. godine, kao i snažan lobistički pritisak vojno-industrijskog kompleksa (proizvođača naoružanja poput Lockheed Martin-a koji su videli ogromna nova tržišta u novim članicama NATO-a) — pretegnuli su nad dugoročnom stabilnošću Evrope. Alternativni modeli koji su ignorisani: Finski i Austrijski scenarijo Da li je Ukrajina morala postati poprište rata? Istorija Hladnog rata nudi dva izuzetna primera država koje su uspele da sačuvaju svoj suverenitet, demokratsko uređenje i ekonomski napredak u neposrednom susedstvu Sovjetskog Saveza, a da pritom nisu postale članice zapadnih vojnih saveza. Austrijski model (Državni ugovor iz 1955): Nakon Drugog svetskog rata, Austrija je bila podeljena na četiri okupacione zone. Godine 1955. potpisan je sporazum kojim su se sve velike sile (uključujući SSSR) povukle, pod uslovom da Austrija u svoj ustav unese odredbu o trajno usvojenoj neutralnosti. Austrija je izgrađena kao bogata, zapadna demokratija, nikada ne stupivši u NATO. Finski model („Finlandizacija“): Sporazumom o prijateljstvu, saradnji i uzajamnoj pomoći iz 1948. godine između Finske i SSSR-a, Finska se obavezala da neće dozvoliti da njena teritorija bude iskorišćena za napad na Sovjetski Savez, dok je za uzvrat zadržala potpunu unutrašnju slobodu, višepartijski sistem i tržišnu ekonomiju. Ovi modeli su višekratno predlagani od strane realističke škole međunarodnih odnosa (poput profesora Džona Miršajmera) kao jedini održivi okvir za Ukrajinu. Međutim, Vašington i Kijev su od 2008. godine — kada je na Samitu NATO-a u Bukureštu obećano da će Ukrajina i Gruzija postati članice — dosledno odbacivali ideju formalne neutralnosti, označavajući je kao ograničavanje ukrajinskog suvereniteta. Priručnik za provociranje rivala: Izveštaj RAND Korporacije iz 2019. Najočigledniji dokaz da je pritisak na Rusiju bio deo svesne, proračunate strategije nalazi se u studiji koju je 2019. godine izradila RAND Corporation — uticajni istraživački centar finansiran direktno od strane američkog Ministarstva odbrane. Dokument pod nazivom „Overextending and Unbalancing Russia“ (Iscrpljivanje i izbacivanje Rusije iz ravnoteže) predstavlja sveobuhvatnu analizu mera kojima SAD mogu iskoristiti ruske ranjivosti radi slabljenja njenog geopolitičkog uticaja. +———————————————————————————+ | ANATOMIJA RAND STRATEGIJE (2019) vs. REALNOST (2020–2022) | +———————————————————————————+ | Predložena mera RAND studije | Realizacija u praksi | +—————————————-+—————————————-+ | 1. Slanje uubitačnog naoružanja | Masovno naoružavanje Ukrajine od | | Ukrajini. | strane SAD i Velike Britanije. | +—————————————-+—————————————-+ | 2. Povećanje podrške sirijskim | Održavanje pritiska na ruske baze u | | pobunjenicima. | Siriji (province Idlib). | +—————————————-+—————————————-+ | 3. Podsticanje promena režima u | Pokušaj “Obojene revolucije” u | | Belorusiji i Kazahstanu. | Belorusiji (2020) i nemiri (2022). | +—————————————-+—————————————-+ | 4. Ometanje završetka gasovoda | Sankcije na Severni tok 2 i njegovo | | Severni tok 2. | konačno fizičko uništenje. | +—————————————-+—————————————-+ Proročko upozorenje samih autora RAND-a Ono što ovaj dokument čini zaprepašćujućim jeste činjenica da su analitičari RAND-a eksplicitno upozorili na opasnosti ugrađene u ove mere. U odeljku koji se bavi pružanjem vojne pomoći Ukrajini, navodi se: „Povećanje američke vojne pomoći i slanje smrtonosnog naoružanja Ukrajini verovatno bi navelo Rusiju da odgovori sopstvenom eskalacijom… Rusija bi mogla preduhitriti takav potez pokretanjem preventivne ofanzive i zauzimanjem dodatne ukrajinske teritorije pre nego što nova oprema postane operativna.“ Uprkos ovom jasnom analitičkom uvidu — koji potkrepljuje tezu da su donosioci odluka u Vašingtonu unapred znali da će naoružavanje Kijeva provocirati rusku vojnu reakciju — strategija je sprovedena u delo. Propast diplomatije na prelazu 2021/2022. i priznanje samih zvaničnika U kasnu jesen 2021. godine, dok je Rusija gomilala trupe u blizini ukrajinske granice, Moskva je uputila zvanični diplomatski ultimatum Sjedinjenim Državama i NATO-u. Predložena su dva nacrta ugovora kojima se zahtevalo: Pravno obavezujuće jemstvo da se NATO neće širiti dalje na istok (naročito na Ukrajinu). Povlačenje vojne infrastrukture NATO-a na pozicije iz 1997. godine. Neraspoređivanje udarnih raketnih sistema u blizini ruskih granica. Brojni iskusni diplomati, poput bivšeg američkog ambasadora u Saudijskoj Arabiji Časa Frimana (Chas Freeman), isticali su da su ruski predlozi predstavljali potpuno legitimnu i razumnu osnovu za početak ozbiljnih pregovora o bezbednosnoj arhitekturi Evrope. Čak su i neimenovani zvaničnici Bajdenove administracije u izjavama za The Washington Post i The New York Times priznavali da postoje tačke o kojima se može pregovarati (poput kontrole naoružanja i transparentnosti vojnih vežbi). Priznanje Dereka Šalea (Derek Chollet) Međutim, zvanični Vašington je zauzeo stav potpunog odbijanja kada je u pitanju ključni ruski zahtev — politika „otvorenih vrata“ NATO-a. Priznanje koje direktno potvrđuje da su SAD odbile pregovore došlo je od strane samog visokog zvaničnika Stejt departmenta, Dereka Šalea. U podkastu War on the Rocks, Šale je otvoreno potvrdio da je američka delegacija u razgovorima sa Rusijom uoči invazije izričito odbila da uopšte stavi pitanje članstva Ukrajine u NATO na pregovarački sto. Time je ruskom rukovodstvu poslat jasan signal da diplomatski put za zaustavljanje integracije Ukrajine u zapadne vojne strukture ne postoji. [PROCES DIPLOMATSKE ESKALACIJE: DECEMBAR 2021 – FEBRUAR 2022] +—————————————————————+ | Decembar 2021: Rusija podnosi nacrte bezbednosnih ugovora | +—————————————————————+ | v +—————————————————————+ | Sredina decembra 2021: Džo Bajden u telefonskom razgovoru | | uverava Putina da Ukrajina neće skoro u NATO. | +—————————————————————+ | v +—————————————————————+ | Januar 2022: Zvanični Vašington (potvrđuje D. Šale) izričito | | ODBIJA da formalno pregovara o širenju NATO-a. | +—————————————————————+ | v +—————————————————————+ | 24. Februar 2022: Rusija pokreće vojnu invaziju na Ukrajinu. | +—————————————————————+ Terenski uvid: Glasovi sa terena i promašena kalkulacija Zanimljivo svedočenje pruža i novinarska istraga Zaka Dorfmana (Zack Dorfman), objavljena neposredno pre sukoba, u kojoj citira operativce Centralne obaveštajne agencije (CIA) angažovane na obuci ukrajinskih snaga. Prema ovim izvorima, terenski oficiri CIA-e slali su upozorenja centrali u Lengliju i Beloj kući da je politika obučavanja i naoružavanja Kijeva „pogrešno kalibrisana“. Upozoravali su da slanje dodatnog naoružanja ne deluje kao odvraćajući faktor (deterrence), već suprotno — deluje kao direktna provokacija koja ubrzava odluku Moskve da pokrene rat pre nego što Ukrajina postane nepremostiva vojna utvrda. Takođe, unutar vašingtonskih krugova vladala je promašena procena ruske odlučnosti. Spoljnopolitički akteri poput savetnika za nacionalnu bezbednost Džejka Salivena (Jake Sullivan) verovali su da je rizik od velikog rata u Evropi minimalan i da se situacija može držati pod kontrolom bez ustupaka Rusiji. Rezultat te pogrešne procene bio je ulazak u destruktivan i dugotrajan posredni rat (proxy war). Zaključak: Podeljena odgovornost za tragiku savremene Evrope Nema sumnje da konačna pravna, moralna i operativna odgovornost za pokretanje vojne invazije, razaranje gradova i gubitak stotina hiljada ljudskih života leži na Vladimiru Putinu i političkom rukovodstvu Ruske Federacije. Ništa u geopolitičkoj analizi ne može odmeniti činjenicu da je prelazak međunarodno priznatih granica suverene države akt agresije. Međutim, analiza koju iznosi Skot Horton, podržana obimnom dokumentacijom i izjavama samih zapadnih aktera, ubedljivo dokazuje da ova invazija nije nastala u vakuumu. Ona je bila krajnji rezultat tridesetogodišnje neokonzervativne politike Sjedinjenih Američkih Država, oličene u: Sistematskom širenju vojne alijanse do samih granica nuklearne velesile, uprkos višedecenijskim upozorenjima sopstvenih najisusnijih diplomata. Svesnom odbacivanju održivih modela neutralnosti koji su uspešno funkcionisali tokom prvog Hladnog rata. Korišćenju Ukrajine kao instrumenta za strategiju „iscrpljivanja i destabilizacije“ Rusije, predviđenu u dokumentima poput RAND studije iz 2019. Kategoričkom odbijanju pregovora o novoj bezbednosnoj arhitekturi uoči samog izbijanja sukoba. Ukrajina se tako našla u tragičnoj poziciji geopolitičkog poprišta — država čiji su narod i infrastruktura podneli najveću žrtvu u okršaju između ruske rešenosti da zaštiti ono što doživljava kao svoj vitalni bezbednosni pojas i američke težnje da po svaku cenu očuva unipotenti globalni primat uspostavljen na kraju prošlog veka. Referentni izvori i verifikovane činjenice: U.S. Department of Defense (1992): Defense Planning Guidance (Draft prepared by Paul Wolfowitz & Zalmay Khalilzad). Project for the New American Century – PNAC (2000): Rebuilding America’s Defenses: Strategy, Forces and Resources for a New Century. RAND Corporation (2019): Overextending and Unbalancing Russia, Research Report RR-3063-A. Kennan, George F. (1998): Intervju za The New York Times (Thomas Friedman, “Foreign Affairs; Now a Word From X”). Kissinger, Henry (2014): To settle the Ukraine crisis, start at the end, The Washington Post. War on the Rocks Podcast (2022): Intervju sa Derekom Šaleom (Derek Chollet) o diplomatiji SAD uoči ruske invazije. Dorfman, Zack (2022): Istraga o programima obuke CIA u Ukrajini, Yahoo News / Wall Street Journal. Freeman, Chas (2022): Analiza ruskih ugovornih predloga iz decembra 2021., Watson Institute for International and Public Affairs. Post navigation Digitalni vojnici modernog doba: Zašto hakeri danas slušaju naređenja vlada Upozorenje Džefrija Saksa o mračnoj budućnosti Evrope: „Zaustavite pokušaje ponižavanja Rusije, to je želja za smrću“
