Kako je Oldrič Ejms osakatio špijunsku mrežu CIA-e

Tokom Hladnog rata i godina koje su usledile, Centralna obaveštajna agencija (CIA) uložila je decenije truda, resursa i operativnog rada kako bi pažljivo izgradila i infiltrirala moćnu špijunsku mrežu unutar Sovjetskog Saveza i Rusije. Međutim, 1985. godine, unutar zidova sedišta agencije u Lengliju (Langley) počela je da se širi panika. Ključni ruski izvori i agenti na terenu počeli su misteriozno i masovno da nestaju.

Ono što je u početku delovalo kao niz nesrećnih okolnosti ubrzo se pretvorilo u zvanično priznanje jedne od najvećih špijunskih katastrofa u američkoj istoriji. Obaveštajne mreže koje su građene decenijama, ugašene su za samo nekoliko meseci. Epilog je bio zastrašujući: najmanje 10 operativnih izvora je pogubljeno, dok je još 25 njih nestalo bez traga nakon masovnih hapšenja koja su sprovele sovjetske vlasti. Cela mreža špijunskih agenata u Sovjetskom Savezu bila je potpuno zbrisana.

Iza ovog nezapamćenog kolapsa stajao je jedan čovek, krtica unutar same agencije, čija je pohlepa potresla same temelje Vašingtona.

Prvi trag i lažni mir: Slučaj Edvarda Lija Hauarda

Dok je CIA grozničavo pokušavala da shvati šta se dešava, na njihova vrata stigao je neočekivan poklon direktno iz Rusije. Visokopozicionirani oficir KGB-a, Vitalij Jurčenko, prebegao je na Zapad i ušetao u američki konzulat u Rimu. U zamenu za zaštitu i azil, Jurčenko je ponudio informacije od neprocenjive vrednosti.

CIA je odmah formirala mali, elitni tim koji je nedeljama u sigurnoj kući detaljno ispitivao Jurčenka. Tokom ovih razgovora, on je otkrio ključno ime – identifikovao je bivšeg agenta CIA-e koji je pod kodnim imenom “Robert” dobrovoljno prišao Sovjetima, sastajao se sa njima i primao novac u zamenu za tajne.

Agencija je odmah prepoznala o kome je reč. Bio je to Edvard Li Hauard (Edward Lee Howard), bivši agent koji je otpušten nakon što je nekoliko godina ranije pao na detektoru laži. Pošto se Hauard još uvek nalazio na američkom tlu, CIA je istragu prepustila Federalnom istražnom birou (FBI), koji je pokrenuo potpunu prismotru nad osumnjičenim.

Filmsko bekstvo pomocu lutke

U septembru 1985. godine, FBI timovi su pratili Hauarda i njegovu suprugu na ranu večeru. Tokom povratka kući, vozeći kroz mračnu i slabo vidljivu deonicu puta, Hauard je iskoristio trenutak. Iskočio je iz automobila i sakrio se u grmlje, dok je na njegovo mesto na suvozačkom sedištu njegova supruga postavila unapred pripremljenu lutku od pene, obučenu u njegovu odeću i sa perikom na glavi.

FBI je nastavio prismotru nad automobilom, misleći da su oboje bezbedno stigli u svoju garažu. Za to vreme, Hauard je pobegao iz zemlje i odleteo direktno u sovjetsku ambasadu u Helsinkiju. Skoro godinu dana američke službe nisu znale gde se on nalazi, sve dok se u avgustu 1986. godine nije pojavio na sovjetskoj televiziji kao prvi oficir CIA-e koji je ikada zvanično prebegao u Sovjetski Savez, gde je dobio politički azil.

Mediji, predvođeni listom Los Angeles Times, odmah su proglasili Hauarda glavnim krivcem za brisanje kompletne moskovske stanice CIA-e. Za agenciju je to bio privitak olakšanja – krtica je pronađena, slučaj je delovao zatvoreno.

Mračna sumnja: Slagalica bez svih delova

Međutim, prividni mir nije dugo trajao. Slučaj zapravo nije bio rešen jer nestanci američkih agenata u Rusiji nisu prestali.

Novi izvori su nastavili da nestaju, a operativna analiza je pokazala uznemirujuću činjenicu: Edvard Li Hauard nikada nije imao pristup tim slučajevima. Nije znao njihova imena, niti njihove misije. Štaviše, neki od nestalih agenata bili su regrutovani nakon što je Hauard već bio otpušten iz CIA-e.

Unutar agencije počela je da se oblikuje mnogo mračnija teorija, ona koju niko nije želeo glasno da izgovori – Hauard nije bio jedina krtica. Bilo je očigledno da postoji još jedan izdajnik u njihovim redovima.

Formiranje operativne grupe osuđene na propast

U oktobru 1986. godine, unutar CIA-e formirana je tajna radna grupa sa jednim zadatkom: da otkrije šta se dešava sa nestalim agentima. Na čelo ovog tima postavljena je Džin Vertefej (Jeanne Vertefeuille), a dodeljeno joj je svega četvoro ljudi.

Ovaj petočlani tim bio je zadužen za istragu najvećeg narušavanja bezbednosti u istoriji CIA-e, iako niko od njih nije imao formalnu obuku za kriminalističke istrage. Tim je od samog početka bio kadrovski potkapacitiran, nedovoljno obučen i ignorisan od strane ostatka agencije, kao da je sistem želeo da oni ne uspeju kako se ne bi narušio ugled organizacije.

Zanimljivo je da u početku ni sam tim nije verovao da je uzrok još jedna krtica. Vodili su se psihološkim odbrambenim mehanizmom da “izdajnik ne može biti jedan od njih”. Godinama su lutali u pogrešnom smeru, sumnjajući na:

Provaljene šifre i komunikacione sisteme.

Prislušne uređaje unutar američke ambasade u Moskvi.

Teoriju da su tehničari KGB-a provalili u sigurne prostorije stanice i fotografisali sadržaj sefova.

Preokret 1991. i uloga Sendi Grajms

Tek 1991. godine, šest godina nakon prvih nestanaka, došlo je do preokreta. Razlog za ponovno pokretanje istrage bio je gotovo banalan – Džin Vertefej se bližila penziji, nije imala novih zaduženja i zatražila je od svog šefa dozvolu da ponovo pregleda gubitke iz 1985. godine jer je bila nezadovoljna načinom na koji je slučaj vođen.

Vertefej je ponovo okupila svoj originalni tim, a ključnu ulogu u lociranju izdajnika odigrala je jedna članica tima – Sendi Grajms (Sandy Grimes).

Grajms je odlučila da primeni proverenu metodu: analizirala je finansijske izveštaje svih zaposlenih u CIA-i koji su imali pristup kompromitovanim izvorima. Na listi se našlo ukupno 40 imena. Finansije za 39 službenika su bile potpuno čiste, ali račun jednog agenta bio je više nego sumnjiv.

Kroz bankovne račune tog agenta prolazili su depoziti vredni preko milion dolara, što je bilo nemoguće opravdati godišnjom platom od 70.000 dolara. Grajms je potom uporedila službene logove sastanaka i otkrila da se ovaj agent redovno sastajao na ručkovima sa sovjetskim diplomatom. Kada je uporedila datume tih zvanično zabeleženih ručkova sa stanjem na bankovnom računu, uočila je šablon: dan nakon svakog sastanka sa diplomatom, na račun agenta uplaćivana je velika količina gotovine.

U tom trenutku, sumnje više nije bilo. Sendi Grajms je ušla u kancelariju svoje šefice i izgovorila istorijsku rečenicu: “Imamo kučkinog sina.” 

Ime te krtice bilo je Oldrič Ejms (Aldrich Ames).

Portret izdajnika: Pohlepa, alkohol i luksuz pred očima javnosti

Ko je zapravo bio Oldrič “Rik” Ejms? Njegov otac je takođe bio oficir CIA-e, ali i alkoholičar čija karijera nikada nije napredovala. Ejms je krenuo istim stopama. Tokom svoje 31 godine duge karijere u agenciji, smatran je prosečnim, pa čak i lošim radnikom. Jedan od njegovih bivših šefova opisao ga je kao “lenjog, nekompetentnog alkoholičara”, dok ga je drugi nazvao “trećerazrednim oficirom”.

Uprkos lošim ocenama, Ejms je 1983. godine uspeo da dobije premeštaj u elitnu kontraobaveštajnu jedinicu CIA-e, gde je dobio pristup najosetljivijim informacijama na svetu. U isto vreme, njegov privatni život se raspadao pod teretom skupog razvoda i nove veze sa Marijom del Rosario Kasas (Maria del Rosario Casas), ženom koja je trošila novac preko svih mera. Rosario je trošila 5.000 dolara mesečno samo na telefonske pozive sa porodicom u Kolumbiji, uz još hiljade dolara na markiranu odeću i obuću.

Očajnički želeći da je impresionira, a pritom duboko u dugovima, Ejms je shvatio da tajne koje mu prolaze preko stola vrede milione Sovjetima.

Ove astronomske cifre učinile su Oldriča Ejmsa najplaćenijim špijunom u istoriji sveta.

Bahatost i tragovi u javnosti

Ono što ovaj slučaj čini još bizarnijim jeste činjenica da Ejms uopšte nije skrivao svoje novostečeno bogatstvo. Dolazio je na posao u italijanskim cipelama od 700 dolara, kupio je kuću u kešu 1989. godine plativši preko 400.000 dolara na vrhuncu tržišta, i vozio je luksuzni Jaguar XJ6 koji je parkirao direktno na službenom parkingu CIA-e.

Dok mu je supruga pravila ogromne račune, niko u agenciji devet godina nije postavio pitanje kako običan službenik sa prosečnom platom živi na tako visokoj nozi. Da je ozbiljna istraga pokrenuta 1985. ili 1986. godine, ove anomalije bi odmah bile uočene.

Hapšenje i epilog

Nakon što je Sendi Grajms sklopila kockice, FBI je mesecima pratio Ejmsa i naučio njegovu rutinu. Dana 21. februara 1994. godine, Ejmsov šef iz CIA-e pozvao ga je da hitno dođe na posao ranije zbog navodne vanredne situacije. Ejms je izašao iz kuće sa cigaretom u ustima, seo u svoj Jaguar i krenuo. Samo blok dalje, agenti FBI-ja su presreli vozilo i uhapsili ga. Istovremeno, drugi tim je upao u njegovu kuću i uhapsio njegovu suprugu Rosario.

Ejms je tokom istrage priznao da je odao imena svih američkih izvora u Rusiji za koje je znao. Optužen je za špijunažu u korist Sovjetskog Saveza i Rusije, kao i za utaju poreza na neprijavljeni milionski prihod od špijunaže.

Kako bi spasao suprugu dugogodišnje robije, Ejms je pristao na potpunu saradnju sa vlastima i detaljno svedočenje o svakoj tajni koju je prodao. Sporazumom o priznanju krivice, Oldrič Ejms je osuđen na doživotnu kaznu zatvora bez prava na uslovni otpust, dok je Rosario dobila 5 godina zatvora.

Zaključak i paralelna pretnja

Slučaj Oldriča Ejmsa ostao je trajna crna mrlja na obrazu CIA-e. Agenciji je trebalo devet godina da uhvati šeprtljavog, nekompetentnog alkoholičara koji je trošio milione dobijene od neprijatelja pred njihovim očima.

Međutim, ova istorijska katastrofa imala je još jedan, podjednako šokantan krak. U isto vreme kada je Ejms prodavao američke agente Sovjetima, unutar američke obaveštajne zajednice skrivala se još jedna krtica – agent FBI-ja Robert Hansen (Robert Hanssen). Hansen je, potpuno nezavisno od Ejmsa, Rusima prodavao informacije o potpuno istim ljudima, čineći sudbinu američke špijunske mreže u Rusiji definitivno zapečaćenom.