Tihi dobročinitelj podno Golije: Život i zaveštanje Milomira Glavčića

Priča o Milomiru Glavčiću nije samo svedočanstvo o uspehu jednog čoveka u tuđini, već i priča o neprekidnom potragom za ljudskošću, empatijom i odanošću rodnom kraju. Dok mnogi uspešni ljudi u dijaspori traže načine da sačuvaju svoje bogatstvo, ovaj skromni čovek sa padina Golije izabrao je potpuno drugačiji put – put deljenja, darivanja i neumornog građenja dobrobiti za zajednicu. Sa više od deset miliona evra doniranih u humanitarne svrhe, Glavčić se svrstao u red najvećih srpskih zadužbinara modernog doba, rame uz rame sa istorijskim velikanima poput Ilije Milosavljevića Kolarca ili Kapetana Miše Anastasijevića.

Od seoskog siročeta do kanadskog preduzetnika

Milomir Glavčić rođen je 1924. godine u malom i siromašnom selu Pope, smeštenom nedaleko od Jošaničke Banje, podno planine Golije. Odrastao je u izuzetno teškim okolnostima; rano je ostao bez roditelja, te je od malih nogu saznao šta znače glad, siromaštvo i borba za goli opstanak. Kao dečak, radio je teške fizičke poslove, nadničio po tuđim imanjima i sanjao o boljoj budućnosti koja u tadašnjoj ratom i neimaštinom pogođenoj Srbiji nije bila na vidiku.

U turbulentnim posleratnim godinama, 1947. godine, donosi sudbonosnu odluku da napusti tadašnju Jugoslaviju. Put ga je preko graničnih prelaza i izbegličkih kampova u Italiji i Grčkoj konačno odveo daleko preko Atlantika – u Kanadu.

Kada je kročio na kanadsko tle, Glavčić nije imao ništa osim sopstvenih ruku, neustrašive volje i želje za radom. Prve godine proveo je radeći najteže poslove: bio je drvoseča u gustim kanadskim šumama, rudar u rudnicima zlata, a kasnije radnik na građevini. Njegova izuzetna radna etika, štedljivost i preduzetnički duh brzo su došli do izražaja. Shvativši potencijal razvoja turizma i infrastrukture u blizini čuvenih Nijagarinih vodopada, počeo je da ulaže u nekretnine i ugostiteljstvo. Svojim radom počeo je sticati kapital, ali ono po čemu se razlikovao od drugih bio je stav prema novcu – za njega je novac bio samo sredstvo da se pomogne onima kojima je pomoć najpotrebnija.

Čovek koji nikada nije zaboravio zavičaj

Uprkos decenijama provedenim u gradu Nijagara Fols, gde ima najduži staž stanovanja i gde je stekao status izuzetno poštovanog građanina i uspešnog preduzetnika, Milomir Glavčić duhom nikada nije napustio Srbiju. Iako se iz zdravstvenih i ličnih razloga decenijama nije vraćao u otadžbinu, rodni kraj i ljude u njemu čuvao je u srcu kroz dela nesvakidašnje velikodušnosti.

Svoju humanitarnu misiju započeo je skromno – slanjem novčanih paketa i pomoći rođacima i komšijama u selu Pope. Međutim, kako su njegove finansijske mogućnosti rasle, tako su rasle i dimenzije njegove dobrote. Ubrzo su projekti koje je finansirao prerasli ličnu pomoć i postali kapitalne investicije od opšteg značaja za čitave opštine.

“Nisam gradio mostove da bih spajao obale, nego da bih spajao ljude i olakšao im život.”

– Milomir Glavčić

Zadužbine koje menjaju živote

Umetnost darivanja Milomira Glavčića ogleda se u tome što je uvek precizno prepoznavao realne potrebe naroda. Umesto da donira novac bez jasne namene, insistirao je na tome da njegova sredstva budu usmerena u zdravstvo, obrazovanje, infrastrukturu i duhovnost.

1. Zdravstvo – Spasavanje života u Kraljevu i Raški

Zdravstveni sektor bio je u vrhu Glavčićevih prioriteta. Znao je da je adekvatna medicinska nega osnovni uslov za opstanak ljudi u unutrašnjosti Srbije.

Opšta bolnica u Kraljevu: Donirao je savremene dijagnostičke aparate, uključujući magnetnu rezonancu, skenere, rentgen aparate i sanitetska vozila. Njegove donacije kraljevačkoj bolnici mere se milionima evra i direktno su spasile hiljade života stanovnika Raškog okruga.

Dom zdravlja u Raskoj i Jošaničkoj Banji: Finansirao je obnovu i opremanje zdravstvenih stanica kako bi meštani planinskih sela imali brzu i adekvatnu prvu pomoć.

2. Infrastruktura i mostovi – Povezivanje ljudi

Možda najupečatljiviji simboli njegove ljubavi prema zavičaju jesu mostovi i putevi koje je podigao:

Most “Milomir Glavčić” na lbaru u Kraljevu: Jedan od najvažnijih infrastrukturalnih projekata u Kraljevu u 21. veku finansiran je upravo njegovim sredstvima. Ovaj most je rasteretio saobraćaj u gradu i povezao naselja sa desne obale Ibra sa centrom.

Putevi pod Golijom: Finansirao je asfaltske puteve do udaljenih sela u opštini Raška, omogućivši staračkim domaćinstvima pristup lekaru, a deci lakši put do škole.

3. Obrazovanje, kultura i duhovnost

Glavčić je izgrađivao i dečje vrtiće, fiskulturne sale i škole. U Jošaničkoj Banji podigao je dom kulture i obnavljao školske objekte. Takođe, finansirao je izgradnju i obnovu nekoliko pravoslavnih hramova, dajući svoj doprinos očuvanju duhovnog i kulturnog identiteta naroda iz kog je potekao.

Humanitarni rad u Kanadi

Iako je njegova pomoć Srbiji bila najveća po obimu, Glavčić nije zaboravio ni zemlju koja mu je pružila utočište i omogućila da uspe. U Kanadi, tačnije u regiji Nijagare, poznat je kao ugledan filantrop. Redovno je pomagao lokalne bolnice, humanitarne organizacije, crkveno-školske opštine i inicijative srpske zajednice u Kanadi.

Zbog svog dugogodišnjeg društvenog angažmana i doprinosa razvoju zajednice u Nijagara Folsu, stekao je visoko poštovanje kako lokalnih kanadskih vlasti, tako i kanadsko-srpske dijaspore. Njegov rad u Kanadi služio je kao most spajanja dveju kultura i dveju država.

Priznanja i trajno sećanje

Lokalne samouprave i država Srbija odužile su se ovom velikom čoveku kroz brojna priznanja, iako je Glavčić uvek naglašavao da donacije ne daje radi slave i odlikovanja:

Počasni građanin: Milomir Glavčić proglašen je za počasnog građanina grada Kraljeva i opštine Raška.

Državna odlikovanja: Nosilac je visokih crkvenih i državnih priznanja, uključujući Orden Svetog Save i odlikovanja Republike Srbije za izuzetne zasluge u humanitarnom radu.

Nazivi ulica i objekata: Pored mosta na Ibru, više ulica i predškolskih ustanova nosi njegovo ime.

Lekcija o nesebičnosti

Milomir Glavčić je svojim životom napisao lekciju o tome šta znači biti istinski dobročinitelj. Njegova priča podseća nas na to da najveća vrednost novca leži u mogućnosti da se njime olakša tuđa patnja, izgradi nešto trajno i ostavi trag u životima drugih ljudi. Kroz mostove koje je sagradio, aparate kojima se leče pacijenti i škole u kojima uče deca, Glavčić ostaje trajno prisutan u svojoj otadžbini, kao svetao primer filantropije za sve buduće generacije.