Poslednji vitez Metohije: Herojski otpor Miloša Ćirkovića

Dok se u junu 1999. godine, nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma, kolona srpskih izbeglica, vojske i policije povlačila sa Kosova i Metohije pod pritiskom neizvesnosti i straha, jedan čovek je odlučio da krene u suprotnom smeru. Miloš Ćirković, tridesetosmogodišnji šumar iz Belog Polja kod Peći, odbio je da napusti svoj kućni prag, izgovoreći rečenicu koja je postala simbol otpora: “Vi idite, ja neću.”

Sam protiv svih

Miloš je bio čovek koji je planinu Prokletije poznavao kao svoj džep. Radio je u šumskom gazinstvu, bio je vičan oružju, ali iznad svega, bio je duboko vezan za svoju očevinu i staru Savinu kulu. Nakon što je roditelje sklonio na sigurno u Kraljevo, vratio se u potpuno prazno selo.

Dok su pripadnici OVK ulazili u napuštena srpska sela, paleći kuće i progoneći preostalo stanovništvo, u Belom Polju su naišli na neočekivan i žestok otpor. Miloš je, potpuno sam, danima vodio gerilski rat. Menjao je položaje, koristio svoje poznavanje terena i precizno pucao, stvarajući kod neprijatelja iluziju da selo brani čitava jedinica vojske.

Susret sa sveštenstvom i KFOR-om

U jeku najžešćih napada, Miloša su posetili otac Radomir Nikčević i tadašnji jeromonah (kasnije vladika) Joanikije, po blagoslovu mitropolita Amfilohija. Zatekli su ga u vojničkoj uniformi, naoružanog, ali smirenog. Molili su ga da pređe u bezbednije zidine Pećke patrijaršije, ali Miloš je ostao nepokolebljiv. Govorio je da on ne brani samo kuću, već obraz i svetinju.

Čak su i italijanski vojnici iz sastava KFOR-a, fascinirani njegovom hrabrošću, pokušavali da ga ubede da se preda kako bi mu spasili život. Miloš im je odgovarao kratko: “Ja sam u svojoj kući, vi ste gosti.”

Poslednji tragovi i misteriozni kraj

Nakon više od deset dana neprekidne borbe, otpor iz Belog Polja je utihnuo. Kada su monasi i italijanski vojnici ponovo ušli u njegovu kuću, Miloša više nije bilo. Zatekli su prizor koji je svedočio o žestini borbe:

Kuća je bila potpuno izrešetana i ruinirana.

Na podu su ležale stotine čaura.

Pronađen je njegov šumarski dnevnik i molitvenik.

Najčudesniji detalj bila je slavska ikona Svetog Alimpija Stolpnika, koja je uprkos požaru i mecima ostala neoštećena.

Zvanično se Miloš Ćirković vodi kao nestao, mada se veruje da je, nakon što mu je ponestalo municije, bio ranjen, podlegao ranama na nepristupačnom planinskom terenu ili pećinama koje su tu bile. Njegovo telo nikada nije pronađeno, ali njegova žrtva je postala legendarna.

Zaključak

Miloš Ćirković nije bio samo vojnik ili šumar; on je bio otelotvorenje kosovskog zaveta u modernom vremenu. Njegov čin nije bio čin beznađa, već svesna odluka slobodnog čoveka da ne ustukne pred silom, čak i kada je pobeda fizički nemoguća. On je ostao “poslednji stražar” koji je svojim životom overio vlasnički list nad sopstvenom zemljom. Danas se njegovo ime pominje uz najveće junake srpske istorije, kao opomena da se dom ne napušta dok god u čoveku kuca srce.