Dobrivoje Božić: čovek koji je zaustavio svet — a svet ga je zaboravio

Svaki voz koji danas koči koristi principe koje je postavio srpski inženjer iz Raške. Svetska unija železnica proglasila je njegovu kočnicu najboljom ikad napravljenom. A ipak — njegova zemlja ga je prognala, oduzela mu imovinu i prepustila zaboravu.

Dobrivoje Božić (Raška, 23. decembar 1885 — Beograd, 13. oktobar 1967)

60+ patenata u 18 zemalja  ·  Međunarodna unija železnica 1928.  ·  3. srpski izumitelj svih vremena (iza Tesle i Pupina)

Poreklo i školovanje: od Raške do Rudolfa Dizela

Dobrivoje Božić rođen je 23. decembra 1885. godine u Raškoj, od oca Savatija i majke Bosiljke. Odrastao je u vreme kada je srpsko društvo obrazovanje smatralo vrednosnošću prvog reda — petoro dece iz porodice Božić završilo je fakultete u inostranstvu, što je za ono doba bila retkost dostojana divljenja.

Nakon što je 1904. godine maturirao u Kragujevačkoj gimnaziji, Dobrivoje odlazi na studije u Nemačku — najpre na Visoku tehničku školu u Karlsrueu, a potom u Drezden. Obe ustanove važe tada za vrhunske tehničke institucije Evrope. Među profesorima koji su obeležili njegovo formiranje bio je i Rudolf Dizel — slavni konstruktor motora koji nosi njegovo ime. Ta veza između Dizela i mladog Srba iz Raške ostala je upisana u istorijskim dokumentima kao dragocen detalj koji svedoči o krugu u kome se Božić kretao.

Po završetku studija 1911. godine, Božić — za razliku od mnogih koji bi ostali u razvijenijem svetu — vraća se u Srbiju. Dobija posao u železničkoj radionici u Nišu, gde mu je jedan od prvih zadataka bio održavanje kočnica na Dvorskom vozu. Upravo tu počinje priča o izumu koji će promeniti železnički saobraćaj sveta.

Problem koji je murio ceo svet: kako sigurno zaustaviti voz?

Na međunarodnoj konferenciji u Berlinu 1909. godine definisano je 25 novih tehničkih uslova koje kočnica na teretnim vozovima mora da ispunjava. Tadašnja rešenja bila su nepouzdana, opasna i neusklađena između različitih železničkih sistema. Mladi Božić, tada još student, brzo uočava razmere problema.

Prvu prijavu svog patenta podnosi već 4. novembra 1913. godine — u Nemačkoj, jer Srbija tada još nema administrativnu instituciju za zaštitu patenata. Međutim, nadolazeći ratovi brutalno prekidaju njegov rad. Balkanski ratovi, pa Veliki rat, odnose godine nepovratno.

U Prvom svetskom ratu Božić je dobrovoljac — bori se u artiljerijskom puku Moravske divizije i u Cerskoj bici. Kada austrougarska vojska 1916. ulazi u Kraljevo, uhapšen je i osuđen kao komita. Zajedno sa ocem Savatijem deportovan je u logor Nežider u Mađarskoj — mesto za srpsku elitu i sve one od kojih se Austrougarska strepela. Tu ostaje skoro do kraja rata.

“Po ostvarenim rezultatima, Dobrivoje Božić može se svrstati rame uz rame sa najvećim izumiteljima iz oblasti železnice — a njegov doprinos je apsolutno uporediv sa doprinosom oca pneumatske kočnice Džordža Vestinghausa.”

Izum koji je pobedio sve: kočnica Božić

Po završetku rata, Božić se vraća istraživanjima. Radi u Kraljevu, Beogradu i Zagrebu. Godine 1922. u američkom patentnom zavodu registruje rešenje kočionog sistema vozova sa kompresovanim vazduhom. Iste godine ministar saobraćaja Kraljevine SHS odlučuje da se kočnice primenjuju na srpskim železnicama.

Šta je Božić zapravo pronašao? Rešio je niz problema koji su dotad bili nepremostivi: konstruisao je rasporednik sa tri radna pritiska, rešio iscrpnost kočnice tokom dugog kočenja, pronašao način automatskog prilagođavanja sile kočenja opterećenju voza, i povećao probojnu brzinu vazduha u glavnom vazdušnom vodu sa 80 na čak 150 metara u sekundi. Prvi je u svetu pri konstruisanju kočnika upotrebio gumene membrane — tehnički detalj koji je revolucionisao ceo princip.

Konstruisao je tri tipa kočnica: za putnički saobraćaj, teretni i mešoviti. Kočnica je 1924. testirana na zahtevnoj pruzi Lič–Sušak, pred međunarodnom komisijom. Rezultati su bili neosporni. Novi patent prijavio je 1925. Međunarodnoj uniji železnica, i posle niza testiranja — i uprkos žestokom otporu nemačkih i francuskih konkurenata — 1928. godine Internacionalna unija železnica zvanično proglašava njegovu kočnicu najboljom od svih dotada poznatih.

Sistem su prve uvele Čehoslovačka, Švajcarska i Alzas-Lorena. Budući da u Kraljevini Jugoslaviji nije postojalo preduzeće koje bi moglo da proizvodi kočnice, Božić prodaje patente čehoslovačkoj kompaniji Škoda za 400.000 dolara — ali ugovorom štiti interese domovine: Jugoslovenskim državnim železnicama osigurava besplatno korišćenje. Bio je to čin patriotizma koji malo ko tada, a kamoli danas, prima k znanju.

HRONOLOGIJA ŽIVOTA I RADA

1885.  Rođen u Raškoj, 23. decembra

1904.  Matura u Kragujevcu; odlazak na studije u Nemačku (Karlsrue, Drezden)

1911.  Završava studije; vraća se u Srbiju, zapošljava se u Nišu

1913.  Prva prijava patenta kočnice u Nemačkoj

1916.  Uhapšen od Austrougara; deportovan u logor Nežider u Mađarskoj

1922.  Patent registrovan u SAD; kočnica usvojena na jugoslovenskim železnicama

1924.  Uspešno testiranje pred međunarodnom komisijom na pruzi Lič–Sušak

1928.  Internacionalna unija železnica proglašava kočnicu Božić najboljom na svetu

1945.  Proglašen za državnog neprijatelja; imovina oduzeta; begstvo u Kanadu

1964.  Vraća se u Beograd nakon 19 godina egzila

1967.  Umire u Beogradu, 13. oktobra; sahranjen na Novom groblju

Prognanje: od genija do neprijatelja naroda

Rat i komunistička revolucija donose preokret koji je teško pojmiti. Božić — dobrovoljac u oba balkanska i u Prvom svetskom ratu, čovek koji je u ugovoru o prodaji patenata štitio interese Jugoslavije — proglašen je za državnog neprijatelja i izdajnika, pod optužbom da je sarađivao sa okupatorom.

Porodična kuća u Krunskoj 69 u Beogradu bila je tokom rata najpre poprište poniženja — po dolasku Nemaca, porodica Božić proterana je da živi u sopstvenom podrumu. Potom, po kraju rata i dolasku novih vlasti, oduzeta im je sva imovina. Kuća je predata opštini Vračar. Ćerka Vesna umrla je 1941. od upale slepog creva, što je porodicu obeležilo nepodnošljivim gubitkom još u toku rata.

Božić je uhapšen. Iz zatvora je pušten isključivo na insistiranje Rusa — koji su dobro znali ko je Dobrivoje Božić i kakve vrednosti njegovo delo ima. U strahu od ponovnog hapšenja i streljanja, u tajnosti napušta Jugoslaviju sa suprugom Radmilom i sinom Draganom. U egzilu — najpre u Kanadi, potom u SAD — ostaje punih 19 godina. Brak se raspada. U kanadskom Vindzoru 1950. rađa se sin Branko.

Povratak i tišina

Godine 1964. Dobrivoje Božić se vraća u Beograd. Ima skoro 79 godina. Nema imovine, nema priznanja, nema buke oko njega. Zemlja kojoj je dao jednu od najvećih tehničkih inovacija 20. veka nije ga dočekala ni fanfarama ni izvinjenjem.

Preminuo je 13. oktobra 1967. godine. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu — tiho, skromno, gotovo neprimećeno.

Tek decenijama kasnije počele su da se javljaju inicijative za rehabilitaciju. Naučni skup posvećen Božiću, održan na Fakultetu za mašinstvo i građevinarstvo u Kraljevu povodom 130 godina od njegovog rođenja, zaključio je: po broju i kvalitetu izuma i patenata, Dobrivoje Božić zauzima treće mesto u istoriji srpskog izumiteljstva — odmah iza Nikole Tesle i Mihajla Pupina.

Svaki voz koji danas stane na vreme — stane zahvaljujući njemu. A ime mu se i dalje ne uči u školama.

Nasleđe koje i danas živi

Sve savremene vazdušne kočnice na vozovima usavršene su verzije Božićeve kočnice. Princip koji je postavio nije prevaziđen ni po jednom osnovu. Štaviše, stručnjaci ističu da je njegova automatska kočnica preteča ABS sistema koji danas srećemo u drumskim vozilima — ideja prilagođavanja sile kočenja uslovima i opterećenju vozila. Tu je Božić bio pre svih.

Sa više od 60 patenata priznatih u 18 zemalja, Dobrivoje Božić spada u najplodnije srpske izumitelje svih vremena. Njegova rešenja i danas su osnova za sve tipove vazdušnih kočnica u železničkom saobraćaju širom planete.

Paradoks je surov: čovek čijim izumom se i danas koristi ceo svet skoro je izbrisan iz kolektivnog pamćenja sopstvene nacije. Tesla i Pupin imaju ulice, statue i škole. Božić — gotovo ništa.

Možda je to i razlog zašto priče poput ove moraju biti ispripovedane iznova i iznova: da sećanje ne bude prepušteno slučaju, i da genije koji je zaustavljao vozove ne ostane zauvek zaustavljen u zaboravu.