Inicijativa za nezaborav: Da li će 10. april postati Dan sećanja na genocid nad Srbima u NDH?

Pitanje odnosa prema prošlosti, naročito onoj koja je obeležena stradanjem i sistemskim uništavanjem naroda, predstavlja jedan od stubova identiteta svakog modernog društva. Nedavni predlog predsednika Saveza Srba iz regiona, Miodraga Linte, da se 10. april proglasi Danom sećanja na genocid nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (NDH), ponovo je otvorio duboku i bolnu temu srpske istorije 20. veka. Linta je apelovao na državne organe Srbije da ovaj datum, koji simbolizuje početak jednog od najmračnijih poglavlja na Balkanu, uvrste u zvanični kalendar sećanja.

Simbolika 10. aprila: Početak sistemskog uništenja

Zašto baš 10. april? Na taj dan 1941. godine, uz blagoslov nacističke Nemačke i fašističke Italije, proglašena je Nezavisna Država Hrvatska. Iako je u svom nazivu nosila epitet “nezavisna”, ova tvorevina je bila marionetska država pod kontrolom Osovine, ali sa sopstvenim, autentičnim i surovo razrađenim planom za rešavanje “srpskog pitanja”.

Prema Lintinim rečima, upravo je ovaj datum ključan jer označava trenutak kada je započeta realizacija plana istrebljenja srpskog naroda na prostorima današnje Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srema. Cilj je bio jasan i javno proklamovan od strane tadašnjih ustaških prvaka: trećinu Srba pobiti, trećinu proterati, a trećinu pokrstiti (prevesti u katoličanstvo). Rezultat je bio genocid koji po svojoj svireposti i direktnosti izvršenja nema mnogo pandana u istoriji modernog ratovanja.

Izraelski model kao uzor: Dva minuta tišine za večnost

Jedan od najupečatljivijih delova Lintinog predloga jeste uvođenje protokola sećanja koji se oslanja na izraelski model obeležavanja Jom Hašoa (Dana sećanja na Holokaust). U Izraelu, na zvuk sirena, čitava država staje. Saobraćaj se prekida, ljudi izlaze iz automobila, rad na radnim mestima prestaje, a učenici u školama ustaju – svi ujedinjeni u dvominutnom ćutanju.

Linta predlaže da Srbija usvoji identičan pristup:

Zvuk sirena i crkvenih zvona: Simboličan poziv na sabornost i tugu.

Obustava saobraćaja i rada: Trenutak kolektivne svesti o žrtvama.

Zastave na pola koplja: Zvanični znak žalosti na svim državnim institucijama.

Prilagođen medijski i kulturni program: Televizije i radio stanice bi tog dana emitovale isključivo dokumentarne i edukativne sadržaje posvećene genocidu, dok bi sportske i zabavne manifestacije bile odložene ili prilagođene tonu dana.

Ovakav pristup nije samo čin poštovanja prema mrtvima, već snažna pedagoška alatka za žive. Cilj je da mlađe generacije, kroz obrazovni sistem i javni prostor, steknu duboko razumevanje o tome šta se dogodilo njihovim precima.

Istorijski kontekst i devedesete godine

Jedna od ključnih teza koju Linta ističe jeste da bez potpunog razumevanja onoga što se dešavalo od 1941. do 1945. godine, nije moguće objektivno shvatiti događaje iz devedesetih godina prošlog veka. Strašna iskustva iz NDH ostala su urezana u kolektivno nesvesno Srba koji su živeli na tim prostorima. Strah od ponavljanja istorije bio je jedan od glavnih pokretača dešavanja prilikom raspada Jugoslavije.

Bez institucionalnog negovanja kulture sećanja, ostavlja se prostor za revizionizam, negiranje zločina i ponavljanje istorijskih zabluda. Linta smatra da je “planska i aktivna borba za priznanje genocida nad srpskim narodom u međunarodnoj zajednici” obaveza države, ali i preduslov za dugoročni mir zasnovan na istini.

Rezolucija i Memorijalni centar: Sledeći koraci

Predlog ne staje samo na jednom danu u godini. On uključuje i širu institucionalnu strategiju:

Usvajanje Rezolucije o genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u NDH: Ovim bi se Srbija jasno odredila prema karakteru zločina i trajno definisala stradanje svojih sunarodnika u međunarodnim okvirima.

Osnivanje Memorijalnog centra genocida nad Srbima u NDH: Srbija, uprkos stotinama hiljada žrtava, još uvek nema centralni, moderni memorijalni kompleks (poput Jad Vašema u Jerusalimu) koji bi bio naučni, dokumentacioni i obrazovni epicentar ove tematike.

Izazovi i budućnost inicijative

Uvođenje 10. aprila kao Dana sećanja sigurno bi izazvalo reakcije u regionu, naročito u Hrvatskoj, gde se ovaj datum vezuje za uspostavljanje države (bez obzira na njen karakter). Međutim, Lintin predlog se ne bavi politikom susednih država, već unutrašnjom potrebom srpskog naroda za samopoštovanjem i očuvanjem sopstvene istorije.

Kritičari često navode da stalno vraćanje u prošlost koči progres, ali zagovornici ove inicijative odgovaraju suprotnim argumentom: narodi koji zaboravljaju svoje tragedije osuđeni su da ih ponavljaju.

Zaključak

Predlog Miodraga Linte je poziv na buđenje nacionalne svesti i dostojanstva. Proglašavanje 10. aprila Danom sećanja na genocid nad Srbima u NDH bio bi civilizacijski iskorak. To ne bi bio samo dan žalosti, već dan istine – podsetnik na sistematsko uništenje naroda u logorima poput Jasenovca, Jadovna, u jamama i na kućnim pragovima.

Da li je srpsko društvo spremno da “zastane na dva minuta”? Odgovor na ovo pitanje definisaće odnos budućih generacija prema sopstvenom identitetu. Jer, kako inicijativa poručuje, kultura sećanja nije samo dug prema precima, već i jedini pouzdan putokaz za potomke.