DOSIJE „ANĐEO SMRTI“: Šta otkriva deklasifikovani arhiv švajcarske obaveštajne službe o Jozefu Mengeleu?

Sredinom septembra 2026. godine, švajcarska Federalna obaveštajna služba (NDB) povukla je istorijski potez i zvanično stavila na uvid javnosti do sada strogo poverljivi dosije o Jozefu Mengeleu — nacističkom lekaru i zločincu iz koncentracionog logora Aušvic, poznatom pod zastrašujućim nadimkom „Anđeo smrti“.

OTVARANJE JEDNE OD NAJSTROŽE ČUVANIH ARHIVA EVROPE

Nakon više decenija pravnih spora, političkih pritisaka i zahteva istorijske zajednice, švajcarska Federalna obaveštajna služba (NDB — Nachrichtendienst des Bundes) donela je odluku da omogući uvid u kompletne arhivske dokumente posvećene ozloglašenom nacističkom ratnom zločincu dr Jozefu Mengeleu. Čovek koji je u logoru smrti Aušvic-Birkenau stekao zastrašujući nadimak „Anđeo smrti“ (Todesengel) usled svojih stravičnih medicinskih eksperimenata i hladnokrvnog slanja stotina hiljada ljudi u gasne komore, uspeo je da nakon sloma Trećeg rajha izbegne ruku pravde i umre kao slobodan čovek 1979. godine u Brazilu.

Pitanje kako je Mengele izbegao suđenje u Nirnbergu i decenijama izmicao najsposobnijim obaveštajnim službama sveta — uključujući izraelski Mosad, zapadnonemačko pravosuđe i američki CIC — decenijama je hranilo brojne teorije zavere i spekulacije. Poseban veo misterije obavijao je ulogu neutralne Švajcarske. Da li je Mengele tokom svog bekstva koristio švajcarsku teritoriju kao tranzitnu zonu? Da li su mu švajcarske finansijske i medicinske institucije pružale utočište? I iz kojih razloga je švajcarska država prvobitno odredila da dosije o Mengeleu ostane zapečaćen sve do kraja 2071. godine?

Pravni preokret nastupio je zahvaljujući višegodišnjoj pravnoj borbi uglednog švajcarskog istoričara Žerara Vetštajna (Gérard Wettstein), koji je pred Saveznim upravnim sudom Švajcarske osporio odluku o tajnosti. Sud je presudio u korist transparentnosti, prisilivši NDB da sa dokumenata skine oznaku poverljivosti i preda ih javnosti uz minimalne neophodne redakcije.

I. ZLOČINI U AUŠVICU: PORTRET MONSTRUMA U BELOM MANTILU

Da bi se u potpunosti razumeo značaj posleratne potrage za Mengeleom, neophodno je podsetiti se razmera njegovih zločina u logoru Aušvic-Birkenau, gde je služio kao SS kapetan (Hauptsturmführer) i vodeći logorski lekar od maja 1943. do januara 1945. godine.

Mengele je rođen 1911. godine u Bavarskoj, u bogatoj porodici proizvođača poljoprivrednih mašina. Kao doktor medicine i antropologije, oblikovan pod uticajem eugeničkih teorija Riharda Klajna i Otmara fon Feršuera, Mengele je Aušvic posmatrao ne samo kao mesto eksterminacije, već kao jedinstvenu, monstruoznu „laboratoriju na otvorenom“.

Ključni aspekti Mengeleovih pseudonaučnih ogleda:

Eksperimenti na blizancima (Mengeleovi blizanci): Odvajao je hiljade parova dece blizanaca pri samom dolasku na rampu. Podvrgavao ih je amputacijama bez anestezije, ubrizgavanju smrtonosnih klica (tifus, tuberkuloza), hemijskim injekcijama u očne jabučice radi promene boje očiju, kao i pokušajima hirurškog spajanja blizanaca.

Proučavanje patuljastog rasta i genetike: Fasciniran genetskim anomalijama, Mengele je cele porodice (poput poznate jevrejske glumačke porodice Ovitz) držao u posebnom odeljenju, podvrgavajući ih bolnim ekstrakcijama koštane srži i zuba.

Selekcije na rampi: Sa izuzetnom hladnokrvnošću, u besprekornoj beloj uniformi, Mengele je pokretom ruke ili štapa odlučivao ko ide odmah u gasnu komoru, a ko u radni logor ili njegove laboratorije. Cilj njegovih radova bio je ubrzanje reprodukcije „arijevske rase“ i eliminacija „rasno bezvrednih“.

Kada je Crvena armija u januaru 1945. godine pristizala ka Aušvicu, Mengele je spakovao svoje medicinske beleške i uzorke i pobegao ka zapadu. Prerušio se u redovnog vojnika Vermahta. Ključni detalj koji mu je spasio život u savezničkim sabirnim logorima bila je činjenica da je odbio da mu se ispod pazuha tetovira krvna grupa — standardna praksa za sve pripadnike SS-a. Zbog toga je pušten iz američkog zarobljeništva pod lažnim imenom Fric Holman (Fritz Hollmann).

II. BEG U JUŽNU AMERIKU I ŠVAJCARSKA VEZA

Od 1945. do 1949. godine, Mengele je živeo u Polfingu u Bavarskoj, radeći kao skromni poljoprivredni radnik. Međutim, uviđajući da se obruč oko preostalih nacističkih funkcionera steže, odlučuje da napusti Evropu. Pri tome koristi dobro razrađene „pacovske kanale“ (Rattenlinien), tajne mreže koje su organizovale bekstvo nacista u Južnu Ameriku.

Put ga je vodio preko Austrije do Italije. U Đenovi je, uz pomoć pojedinih kontakata povezanih sa humanitarnim organizacijama, uspeo da dobije službeni pasoš Međunarodnog komiteta Crvenog krsta (ICRC) na ime Helmut Gregor, rođen u Južnom Tirolu. Sa tim dokumentom, Mengele se 1949. godine ukrcao na brod za Buenos Ajres.

III. ŠTA OTKRIVA DEKLASIFIKOVANI DOSIJE ŠVAJCARSKE SLUŽBE (NDB)?

Arhivski materijal koji je objavila švajcarska obaveštajna služba obuhvata izveštaje Službe bezbednosti federalne policije (prethodnika današnjeg NDB-a), diplomatske depeše, zabeleške o prismotri, novinske isečke i beleške o dojavama obaveštajnih partnera. Sadržaj dosijea od preko 200 stranica može se podeliti na nekoliko ključnih operativnih celina:

Dojave o tajnom ulasku i boravku u Švajcarskoj

Javnost je godinama sumnjala da se Mengele nakon bekstva u Južnu Ameriku povremeno vraćao u Evropu pod lažnim identitetom. Deklasifikovani dosije potvrđuje da su švajcarske vlasti primile seriju dojava i policijskih izveštaja u kojima se tvrdilo da je Mengele boravio u Švajcarskoj. Prema dokumentima, sumnjalo se da je već 1956. godine — pod imenom dr Helmut Gregor — ušao u Švajcarsku kako bi se sastao sa članovima svoje porodice i posetio privatne zdravstvene ustanove. Drugi izveštaji pominju sumnje da je planirao ulazak u zemlju pod lažnim dokumentima čak i nakon što je Zapadna Nemačka 1959. godine izdala zvaničnu međunarodnu poternicu.

Operativni nadzor nad Mengeleovom suprugom u Cirihu (1961)

Jedno od najznačajnijih otkrića u dosijeu tiče se operacija švajcarske policije sa početka 1960-ih godina. Dokazi u arhivu pokazuju da je Mengeleova supruga izvesno vreme iznajmljivala stan u Cirihu. Švajcarska policija je uspostavila nadzor nad njom, prateći njeno kretanje, telefonske kontakte i poštanske pošiljke. Cilj je bio utvrditi da li Cirih služi kao finansijski i logistički čvor preko kojeg porodica Mengele iz Nemačke šalje novčana sredstva beguncu u Južnu Ameriku.

Prisustvo izraelskog špijuna na švajcarskom tlu (1964)

Izuzetno dragocen dokument iz 1964. godine otkriva da je izraelska tajna služba Mosad imala svog operativca na teritoriji Švajcarske. Agent, koji se predstavljao kao student, infiltrirao se u akademske i nemačke emigrantske krugove u Švajcarskoj sa ciljem da locira kontakte koji bi doveli do Mengeleovog skrovišta. Ovaj podatak pruža neposredan dokaz da je Švajcarska tokom Hladnog rata bila prećutna pozornica tajnih operacija lovaca na naciste.

Globalne dojave i međunarodna razmena podataka

Dosije sadrži i brojne službene beleške o informacijama koje su pristizale od stranih policija i doušnika. U njima se pominju navodna viđanja Mengelea u Irskoj, Čileu, Paragvaju, Argentini i Brazilu. Izveštaji pokazuju da su švajcarske službe revnosno arhivirale podatke, ali su bile izuzetno oprezne kada je trebalo preduzeti otvorene policijske akcije na sopstvenoj teritoriji.

IV. PITANJE ODGOVORNOSTI I „ROK OD 2071. GODINE“

Objavljivanje ovih dokumenata ponovo je rasplamsalo raspravu o postupanju Švajcarske u posleratnom periodu. Kada su istoričari prvi put zatražiti pristup dosijeu, švajcarske vlasti su se pozvale na zakon o arhivama i odredile da dokumenti ostanu tajna sve do 2071. godine — što je rok od čak 70 godina od predaje dokumenata Saveznom arhivu 2001. godine. Zvanični razlog bila je zaštita nacionalne bezbednosti i privatnosti pojedinaca pominjanih u izveštajima.

Međutim, kritičari i istoričari navode da je stvarni motiv za visoku stopu tajnosti bio strah od kompromitovanja državnih organa. Pitanje koje istoričari sada detaljno istražuju jeste: Da li je švajcarska policija imala dovoljno elemenata da uhapsi Mengelea ukoliko je zaista prešao švajcarsku granicu, i da li su birokratska inercija ili politička želja za očuvanjem neutralnosti sprečile odlučnu akciju?

U zvaničnom saopštenju prilikom objavljivanja, NDB je naglasio da je sproveo minimalne neophodne redakcije. Zatamnjena su jedino imena nižih službenika savezne administracije i trećih lica koja nisu javne ličnosti, dok su svi ključni izveštaji o potrazi, dojavama i obaveštajnim saznanjima predati javnosti u izvornom obliku.

V. KAKO JE MENGELE IZBEGAO RUKU PRAVDE: ŽIVOT U JUŽNOJ AMERICI I SMRT U BRAZILU

Dok su se obaveštajne službe bavile dojavama po Evropi, Mengele je svoju sudbinu tražio na južnoameričkom kontinentu. U Argentini je godinama živeo relativno mirno, uživajući zaštitu režima Huana Perona. Međutim, tajni svet odbeglih nacista potresen je iz temelja 1960. godine kada su operativci Mosada u Buenos Ajresu kidnapovali Adolfa Ajhmana, glavnog organizatora “Konačnog rešenja”, i prebacili ga u Izrael gde je osuđen na smrt.

Prestrašen da je on sledeća meta, Mengele odmah beži u Paragvaj, gde dobija državljanstvo pod diktaturom Alfreda Stresnera, a zatim premešta svoje skrovište u Brazil. Tamo je živeo u izolaciji na seoskim imanjima u okolini San Paula, zaštićen od strane malobrojne mreže odanih prijatelja i finansiran od strane svoje porodice iz Nemačke. Koristio je identitet Volfganga Gerharda (Wolfgang Gerhard), umrlog austrijskog državljanina čije je dokumente prisvojio.

Dana 7. februara 1979. godine, tokom boravka u primorskom mestu Bertioga u Brazilu, šezdesetsedmogodišnji Mengele je tokom plivanja u okeanu doživeo moždani udar i utopio se. Sahranjen je pod imenom Volfgang Gerhard na lokalnom groblju u mestu Embu das Artes.

Potvrda identiteta i sudbina posmrtnih ostataka:

Tek 1985. godine, zajedničkom akcijom nemačke, američke i brazilske policije, lociran je grob u Brazilu. Ekshumirani su skeletni ostaci, a 1992. godine DNK analizom neoborivo je potvrđeno da kosti pripadaju Jozefu Mengeleu. Porodica Mengele odbila je da preuzme ostatke, pa se njegove kosti i danas nalaze na Medicinskom fakultetu Univerziteta u San Paulu, gde služe kao edukativni rekvizit na časovima forenzičke medicine.

ZAKLJUČAK: ZNAČAJ DEKLASIFIKACIJE I POULKE ZA BUDUĆNOST

Objavljivanje dosijea o Mengeleu od strane švajcarske obaveštajne službe označava kraj jedne duge ere tajnovitosti. Iako dosije ne donosi “dramatični preokret” koji bi dokazao svesno učešće vrha švajcarske države u skrivanju ratnog zločinca, on osvetljava dubinu sistemskih slabosti, lakovernosti i propusta u posleratnom evropskom bezbednosnom sistemu.

Ovaj slučaj pokazuje kako su hladnoratovske geopolitičke realnosti, birokratski obziri i rigidna pravila o tajnosti arhiva decenijama sprečavali punu istorijsku istinu. Otvaranjem arhiva, Švajcarska je napravila neophodan korak ka suočavanju sa vlastitom prošlošću i pružila istraživačima neprocenjiv materijal za dalja proučavanja mehanizama bekstva nacističkih zločinaca. Istina o Mengeleu i onima koji su ga tražili — ili ga nisu dovoljno odlučno gonili — konačno je pred licem javnosti.

REFERENTNI IZVORI I PRIMARNA DOKUMENTACIJA:

NDB (Nachrichtendienst des Bundes) — Deklasifikovani dosije o Jozefu Mengeleu (Savezni arhiv Švajcarske, Bern).

SRF (Schweizer Radio und Fernsehen) — Izveštaji i intervju sa istoričarom Žerarom Vetštajnom (Gérard Wettstein).

DPA (Deutsche Presse-Agentur) & Reuters — Zvanični izveštaji o objavljivanju arhivske građe.

Newsmax Balkans / Politika / Vijesti — Regionalne analize i saopštenja povodom otvaranja arhiva.

Ynetnews / BBC News — Arhivski i obaveštajni prilozi o potrazi za nacističkim zločincima u Južnoj Americi.