PRAVOSUDNI MEHANIZMI I SUĐENJA U ODSUSTVU: ANALIZA OPTUŽNICE PROTIV 21 PREDSTAVNIKA JUGOSLOVENSKIH SNAGA ZA PROGON IZ 1999. GODINE

Specijalno tužilaštvo Kosova podnelo je zvaničnu optužnicu protiv 21 nekadašnjeg visokog oficira, komandanta i policijskih zvaničnika Vojske Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) i Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) Srbije. Optuženi se terete za ratne zločine protiv civilnog stanovništva, konkretno za učešće u organizovanoj kampanji koja je rezultirala nasilnim proterivanjem više od 860.000 albanskih civila tokom sukoba na Kosovu u periodu od januara do juna 1999. godine.

Ova optužnica, kojom predsedava tužilac Atde Dema, predstavlja jedan od najobimnijih pravnih predmeta pokrenutih pred lokalnim kosovskim pravosuđem od uvođenja instituta suđenja u odsustvu. Prvo ročište zakazano je pred Specijalnim odeljenjem Osnovnog suda u Prištini, pod predsedavanjem sudije Medie Bitići, čime se otvara složeno poglavlje u procesuiranju ratnog nasleđa, koje nosi duboke pravne, političke i regionalne implikacije.

Pravna struktura i komandni nivoi optuženih

Suština ove optužnice ne počiva na individualnom izvršenju neposrednih krivičnih dela, već na institutu komandne odgovornosti i efektivne kontrole. Tužilaštvo tvrdi da su optuženi u kritičnom periodu zauzimali ključne pozicije unutar vojnog i policijskog aparata SRJ, te da su znali ili imali jasne razloge da znaju da snage pod njihovom komandom vrše sistematske napade, paljenje imovine, etnička hapšenja i proterivanja, a da pritom nisu preduzeli mere da to spreče, sankcionišu ili prijave.

Struktura optuženih obuhvata tri ključna stuba tadašnjeg bezbednosnog sistema:

1. Visoki zvaničnici MUP-a i resora Državne bezbednosti

Radomir Marković – nekadašnji načelnik Resora državne bezbednosti (RDB) MUP-a Srbije, koji u Srbiji već izdržava višedecenijsku zatvorsku kaznu za druge politički motivisane zločine.

Obrad Stevanović – u to vreme šef administracije u Jedinicama za posebne intervencije MUP-a za Kosovo i Metohiju.

Duško Adamović – zamenik rukovodioca u policijskoj administraciji MUP-a.

2. Komandanti specijalnih i antiterorističkih jedinica policije

Goran Radosavljević (Guri) – komandant jedinica za borbu protiv terorizma i operativnih grupa unutar MUP-a, figura koja je godinama unazad predmet interesovanja i međunarodnih aktera, pre svega Sjedinjenih Američkih Država, zbog slučaja ubistva braće Bytyqi.

Živko Trajković – komandant Antiterorističkih specijalnih jedinica.

Sreten Popović – komandant operativne grupe (OPG) unutar 124. interventne jedinice Posebnih jedinica policije (PJP).

3. Komandna struktura Vojske SRJ (Prištinski korpus i specijalne brigade)

Zlatomir Pešić – komandant Vojnog okruga u Prištini.

Mladen Ćirković – komandant 15. oklopne brigade Vojske SRJ u regionu Prištine.

Božidar Delić (preminuo pre aktiviranja ovog sudskog procesa, ali uvršten u inicijalne spise) – nekadašnji komandant 549. motorizovane brigade u regionu Prizrena i Đakovice, kasnije politički aktivan u Srbiji.

Ljubiša Stojimirović – komandant 72. specijalne brigade.

Dragan Živanović – komandant 125. motorizovane brigade Prištinskog korpusa.

Krsman Jelić – komandant 243. mehanizovane brigade.

Nikola Petrović – komandant 175. pešadijske brigade.

Radojko Stefanović – komandant 52. artiljerijske brigade u Gnjilanu.

Miloš Došan – komandant 52. protivvazduhoplovne brigade u regionu Đakovice.

Pored njih, optužnicom su obuhvaćeni i lokalni šefovi Sekretarijata unutrašnjih poslova (SUP), uključujući Bogoljuba Janićevića (Uroševac/Priština), Slavišu Ivanovića, Boška Vukićevića, Ljubinka Cvetića (Mitrovica), Božidara Filića (Uroševac) i Milovana Kovačevića (Đakovica).

Pravna kvalifikacija: Kontinuitet zakonodavstva SFRJ

Zanimljiv pravni aspekt ove optužnice jeste primena člana 142. Krivičnog zakona Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ). Prema međunarodnim pravnim standardima i principu zakonitosti (nullum crimen sine lege), optuženima se mora suditi po zakonu koji je bio na snazi u vreme izvršenja dela, ukoliko kasniji zakon nije blaži po učinioca.

Član 142. KZ SFRJ eksplicitno je sankcionisao ratne zločine protiv civilnog stanovništva, definišući proterivanje, prisilno preseljenje, sistemsko zastrašivanje i uništavanje imovine tokom oružanih sukoba kao teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava i Ženevskih konvencija. Oslanjanjem na ovaj zakon, kosovsko tužilaštvo nastoji da obezbedi formalno-pravni kontinuitet i izbegne proceduralne prepreke pred sudskim većem.

Međunarodni kontekst i paralela sa Međunarodnim krivičnim tribunalom (MKSJ)

Masovni egzodus kosovskih Albanaca 1999. godine bio je centralni deo optužnica Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju (MKSJ/Haški tribunal) u procesima protiv najvišeg političkog i vojnog vrha SRJ i Srbije.

U istorijskim presudama u predmetima Šainović i drugi (gde su osuđeni Nikola Šainović, Dragoljub Ojdanić, Nebojša Pavković, Vladimir Lazarević i Sreten Lukić) i Vlastimir Đorđević, Haški tribunal je van razumne sumnje utvrdio postojanje Zajedničkog zločinačkog poduhvata (ZZP). Svrha tog poduhvata, prema nalazima MKSJ-a, bila je da se upotrebom nasilja i terora značajan broj kosovskih Albanaca prisili da napusti svoje domove i protera se van granica pokrajine, čime bi se izmenila demografska struktura i obezbedila trajna kontrola Beograda nad tom teritorijom.

Dok se Haški tribunal fokusirao na “arhitekte” tog plana (predsednika Slobodana Miloševića, ministre i načelnike generalštabova), ova nova optužnica Specijalnog tužilaštva u Prištini cilja na srednji i operativni nivo komandovanja – na ljude koji su direktno na terenu sprovodili naređenja i upravljali brigadama i policijskim stanicama.

Mehanizam suđenja u odsustvu: Između efikasnosti i osporavanja

Budući da se svi optuženi nalaze van domašaja kosovskih organa gonjenja (većina živi u centralnoj Srbiji), suđenje se vodi na osnovu izmena kosovskog Zakonika o krivičnom postupku koje dozvoljavaju suđenje u odsustvu.

Fond za humanitarno pravo Kosovo (FHPK), koji monitoriše rad pravosuđa, navodi da je ovaj mehanizam uveden kako bi se prevazišla blokada izazvana nedostatkom pravne saradnje između Beograda i Prištine. Od stupanja zakona na snagu, podignuto je više desetina ovakvih optužnica.

Međunarodne organizacije za ljudska prava, uključujući Savet Evrope i Amnesty International, generalno iskazuju oprez prema širokoj primeni suđenja u odsustvu, naglašavajući da se moraju strogo poštovati garancije da je optuženi bio nedvosmisleno obavešten o postupku i da ima pravo na ponovljeno suđenje ukoliko ikada postane dostupan sudu.

Zaključak

Optužnica protiv 21 zvaničnika jugoslovenskih snaga predstavlja prekretnicu u obimu lokalnog procesuiranja ratnih zločina na Kosovu. Ona prebacuje težište sa pojedinačnih incidenata na sistemsku prirodu sukoba iz 1999. godine. Dok Priština kroz ovaj proces nastoji da zaokruži pravni narativ o ratnim dešavanjima i adresira odgovornost srednjeg komandnog kadra, Beograd i odbrana ove postupke vide kao asimetrične i politički instrumentalizovane.

Odsustvo direktne pravne saradnje između dve strane garantuje da će ovaj proces, uprkos svom obimnom pravnom formatu i stotinama hiljada pomenutih civilnih sudbina, ostati duboko polarizovan unutar regionalne i međunarodne politike.