Свети ђакон Авакум — младић који је певајући отишао на колац

Прича о деветнаестогодишњем мученику чији је пример несаломиве вере одјекнуо кроз два века српске историје

Децембра 1814. године, кроз улице Београда кораче оковани људи. Носе на раменима коље на које ће бити набијени. Међу њима је дечак — свега деветнаест година, лепога лица, монашке одоре. Не плаче. Пева.

Ђакон је носио колац храбро и весело и целим путем од Небојше до места губилишта из гласа певао: „Нема вјере боље од хришћанске! Срб је Христов, радује се смрти; Страшни Божји суд и Турке чека, Па ви чин’те што је вама драго!” WordPress

Тај дечак је Ђакон Авакум. Данас је светац Српске православне цркве. А прича о њему је истовремено и прича о времену у коме је живео — о распаду Првог устанка, о Хаџи Продановој буни, о турском зулуму и о питању које свако поколење мора себи да постави: шта је човек спреман да жртвује ради вере и достојанства?

Порекло и монашки позив

Свети ђакон Авакум, крштеног имена Љепоје Продановић, рођен је 1794. године у Кнешпољу код манастира Моштанице у Босни. Из имена које му је дато при рођењу — Љепоје — назире се нешто о томе каквог је дечака мајка родила: лепог, миљеника. Монашко име Авакум добио је касније, ступивши на духовни пут. Wikipedia

Пошто су Турци у крви 1809. угушили буну у том крају, српско становништво, а са њима и игуман Генадије са сином, као и ђакон Авакум са мајком напуштају Моштаницу, која ће затим бити разорена, и прелазе у манастир Трново, код игумана Пајсија. Wikipedia

Тако је судбина младог Авакума нераскидиво везана за судбину игумана Пајсија — старог монаха у чијој ће сенци одрасти, уз кога ће молити, уз кога ће и умрети.

Хаџи Проданова буна: контекст трагедије

Да би се разумела Авакумова судбина, мора се разумети тренутак у коме је живео.

Хаџи Проданова буна је била српска побуна из јесени 1814. против турског терора. На челу буне је био Хаџи Продан Глигоријевић. Буна је обухватила подручја три нахије: Пожешку, Крагујевачку и Јагодинску. Wikipedia

Контекст је мрачан: Карађорђев устанак пропао је само годину раније. Турски терор је био суров. Непосредан повод за буну био је сукоб код манастира Трнаве, чији су организатори били трнавски игуман Пајсије и Михаило, брат Хаџи Продана. Wikipedia

Оно што следи је и политичка трагедија. Милош Обреновић је одбио понуђено вођство, изговарајући се на неприпремљеност, недостатак оружја и непогодно годишње доба. Понудио је везиру Сулејман-паши своју помоћ за гушење буне, уз обећање да ће бити опроштено свакоме учеснику буне који се преда, изузев Хаџи Продана и његове браће. Wikipedia

Везир је обећао — и потом прекршио реч. После смирења буне, из побуњених нахија покупљено је око 300 истакнутих људи и у синџирима одведено у Београд где су погубљени или набијени на колац. На колац је набијен и зачетник устанка, игуман Пајсије, као и ђакон Авакум. Wikipedia

Међу три стотине оковане браће, у ланцима кроз Шумадију ка Београду, ишао је и деветнаестогодишњи ђакон.

Кула Небојша: последња ноћ

Међу ухваћенима су били и игуман Пајсије, игуман Генадије, син му Стојан и ђакон Авакум, који су отерани у Београд и тамо оковани у кули Небојши, подно Калемегдана. Wikipedia

Кула Небојша — данас туристичка атракција на Калемегдану — у оно доба је за оковане Србе представљала последњу станицу пред погубљење. У влажним тамничким одајама, млади ђакон проводи своје последње сате уз учитеља и духовног оца, игумана Пајсија. Предање каже да су се молили заједно, и да је Авакум певао.

Игумана Пајсија су одмах, са већим бројем других Срба, Турци набили на колац за пример осталим непослушним становницима тадашњег Београдског пашалука. После тога је дошао ред на игумана Генадија и његовог сина Стојана, као и на ђакона Авакума. Wikipedia

Понуда — и одбијање

Пред извођење из тамнице, Турци заробљеним Србима понудише да пређу у ислам и да тако сачувају своју главу. Wikipedia

За Авакума је та понуда имала посебну тежину: није имао ни пуних двадесет година. Цео живот је пред њим. Мајка је жива, брине за њега. А цена је — само изговорити неколико речи.

Одбио је.

Али Турци нису одустали. Одлучили су да употребе оружје које за тврде мушкарце понекад ради боље него претња мачем — мајку.

Поучена од турских заповедника да ће Авакума поштедети ако пређе у ислам, она пред њим паде на колена и плачући га поче заклињати у млеко којим га је подојила да пристане да се потурчи и тако спасе свој млади живот, а Бог ће да му опрости јер је то учинио од големе невоље. Wikipedia

Сцена је застрашујућа у своjoj људскости. Није ово апстрактна искушења из хагиографија — ово је мајка на коленима пред сином, у крви и прашини, на прагу погубилишта, која га моли да живи. Да буде разуман. Да је не остави саму.

Авакум јој је одговорио речима које су ушле у историју: „Мајко моја, на млеку ти хвала, ал’ не хвала на твоме савету: Срб је Христов, радује се смрти.” Pravda Србија

Пут до Стамбол-капије

По предању, Авакум је ове речи гласно певао и док су га Турци водили до Стамбол капије, где су у оно време извршавана погубљења. Wikipedia

Везир је издао наређење: „Даћете му онај церовак да понесе до Стамбол-Капије. Са њиме поведите што више робља да гледа шенлук.” Погубљење је требало да буде поука, застрашивање. Уместо тога, постало је нешто друго. Spc

Авакумова лепота — физичка, али и духовна смиреност пред смрћу — изазвала је и у самим Турцима нешто неочекивано. Међу турским женама на путу чуло се: „Зар на колац ту лепоту? Не чинимо, Турци криво!” И душеван Турчин један, да уштеди дечку муке, прободе му јатаганом мученичко срце живо. Eparhija-prizren

То је, по предању, и био крај: Сулејман-паша Скопљак, по предању, је џелату наредио да Авакума брзо убије, kako се на коцу не би дуго мучио. Wikipedia

Последње речи

На месту губилишта, Турци су му поново понудили да се одрекне вере. Предање казује да их је Авакум питао: „Умиру ли Турци некад?”, па када су му потврдно одговорили, он је додао: „Благо томе ко раније умре, омање је муке и гријеха!” Wikipedia

Ове речи — не ватрене, не помпезне, него готово спокојне — остале су укорењене у памћењу. У њима нема мржње, нема позива на освету. Само тихо, потпуно прихватање онога što долази.

Историјска чињеница и предање

Честита аналитичност захтева да се нагласи: велики део онога što знамо о Авакуму долази из предања, а не из докумената. Датум погубљења није потпуно усклађен у изворима — неки наводе 18. децембра 1814. године, неки 17. децембра, а СПЦ обележава спомен 30. децембра по новом календару. Говорне формуле — реченице које је изговорио — сачуване су у различитим варијантама у различитим изворима. HramsvetogsavePravda Србија

То, међутим, не умањује историјску стварност: млади ђакон је заиста страдао, Хаџи Проданова буна је историјски документован догађај, а погубљење стотина Срба у Београду децембра 1814. је несумњива историјска чињеница коју бележе и турски извори.

Светост и памћење

Непознат јавности, херој Првог светског рата, ђакон Авакум је једини световни човек који почива у Хиландару — Ђорђе Рош — а Авакум је светац чију причу широка јавност такође не зна довoljno. Rtk

Српска православна црква прогласила га је светим. Његов спомен обележава се сваке године. Ђакон Авакум у тренутку смрти није имао ни пуних 20 година. Hramsvetogsave

Сцена с мајком на коленима испред колца остала је — кроз векове — као слика која сабира у себи цену коју је српски народ плаћао за опстанак своје вере и идентитета у доба osmanске власти. Није то героизам из епских песама, пун витешке поезије. То је тишина деветнаестогодишњака пред смрћу, и реченица упућена мајци: хвала за млеко, не и за савет.

Свега неколико месеци касније, у пролеће 1815, мање од четири месеца после гушења Хаџи Проданове буне, 23. априла 1815. године, подигнут је у Такову Други српски устанак под вођством Милоша Обреновића. Крв набијених на колац у децембру 1814. није, испоставило се, пала узалуд. Kablarnet

Авакумова прича није само верска — она је и политичка, и људска, и трагична на начин на који само истините приче могу бити. Дечак из Босне, монах без двадесет година, чије је крштено ime Лепоје.

Умро је певајући.