Digitalni kaperi 21. veka: Trampova administracija angažuje privatni sektor za ofanzivne hakerske napade na sajber-kriminalce

U avgustu 2026. godine, predsednik Sjedinjenih Američkih Država Donald Tramp potpisao je Predsednički memorandum o nacionalnoj bezbednosti (NSPM) koji predstavlja prelomni trenutak u svetskoj sajber-strategiji. Ovaj dokument direktno ovlašćuje savezne agencije da angažuju privatne američke tehnološke i bezbednosne kompanije za sprovođenje ofanzivnih hakerskih operacija protiv inostranih sajber-kriminalnih organizacija.

Ova odluka fundamentalno menja dugogodišnju doktrinu zapadnih zemalja u digitalnom prostoru. Dok je privatni sektor decenijama bio ograničen na pasivnu odbranu, detekciju pretnji i izbacivanje napadača sa sopstvenih mreža, novi program omogućava privatnim korporacijama da pod nadzorom države “uzvrate udarac” (engl. hack back).

Američka administracija ovaj potez obrazlaže potpunim mobilisanjem svih nacionalnih resursa radi zaštite građana i privrede od transnacionalnog sajber-kriminala koji, prema podacima Bele kuće, američke potrošače i kompanije godišnje košta desetine milijardi dolara. Međutim, uvođenje privatnog sektora u zonu aktivnog digitalnog ratovanja otvara kompleksna pitanja međunarodnog prava, geopolitičke stabilnosti, rizika od eskalacije i odgovornosti.

1. Pravni i operativni okvir: Kako funkcioniše državni program

Novi program izgrađen je na temeljima šire sajber-strategije i ranijih izvršnih naredbi administracije. Programom rukovodi Nacionalni koordinacioni centar (NCC) u okviru Radne grupe za domovinsku bezbednost, dok zajednički nadzor sprovode Ministarstvo pravde (DOJ) i Ministarstvo za unutrašnju bezbednost (DHS).

kako bi se izbegao scenario nekontrolisanog “divljeg zapada” u digitalnom prostoru, Bela kuća je predvidela stroge procedure selekcije i odobravanja operacija.

Odobravanje operacija i vetting

Sve privatne kompanije koje žele da učestvuju u programu moraju proći rigoroza proveru tehničkih sposobnosti, bezbednosnih sertifikata i osoblja. Pored toga, učesnici su obavezni da potpišu ugovor sa DOJ ili DHS i polože finansijsku garanciju ili novčani depozit (engl. escrow) u iznosu od najmanje 1 milion dolara, koji gube u slučaju kršenja pravila programa.

Definicija operacija

Direktiva odobrava dve ključne vrste delovanja:

Operacije sajber-nadzora (Cyber Surveillance Operations): Neovlašćeni pristup računarskim sistemima inostranih grupa radi prikupljanja obaveštajnih podataka i praćenja kriminalnih aktivnosti.

Operacije sajber-efekata (Cyber Effects Operations): Aktivne mere koje uključuju manipulaciju, ometanje, uskraćivanje pristupa, degradaciju ili potpuno uništenje IT sistema, mreža, podataka, pa čak i fizičke infrastrukture kojom upravljaju ciljane kriminalne grupe.

┌────────────────────────────────────────────────────────┐

│                   BELA KUĆA / NSPM                     │

└──────────────────────────┬─────────────────────────────┘

                           │

                           ▼

┌────────────────────────────────────────────────────────┐

│             ZJEDNIČKI NADZOR: DOJ & DHS                │

└──────────────────────────┬─────────────────────────────┘

                           │

                           ▼

┌────────────────────────────────────────────────────────┐

│        NACIONALNI KOORDINACIONI CENTAR (NCC)           │

└──────────────────────────┬─────────────────────────────┘

                           │

          ┌────────────────┴────────────────┐

          ▼                                 ▼

┌──────────────────┐               ┌──────────────────┐

│ Sajber-nadzor    │               │ Sajber-efekti    │

│ (Špijunaža/Info) │               │ (Sabotaža/Kvar)  │

└──────────────────┘               └──────────────────┘

Ko su mete, a ko je zaštićen?

Službeni cilj programa su Transnacionalne kriminalne organizacije (TCO) – inostrene bande odgovorne za ucjenjivačke napade (ransomware), finansijske prevare, iznude i krađe podataka. Memorandum izričito zabranjuje ciljanje sistema koji su zvanični organ strane države ili funkcionišu pod njenim direktnim državnim zapovedništvom.

Takođe, ukoliko kompanija tokom operacije slučajno ugrozi američkog državljanina ili domaći sistem, dužna je da odmah obustavi napad i obavesti nadležne organe.

2. Argumenti administracije: Mobilisanje privatne inovativnosti

Bela kuća u zvaničnim dokumentima naglašava da je dosadašnji model borbe protiv sajber-kriminala bio spor i nedovoljan. Tradicionalne državne agencije, poput FBI-ja ili Komande za sajber-prostor SAD (US Cyber Command), često su preopterećene birokratijom i ograničene kapacitetima.

S druge strane, američki privatni sektor – od velikih tehnoloških giganata do manjih, specijalizovanih startap firmi – raspolaže naprednim alatima, svežim saznanjima o pretnjama i fleksibilnošću koju država nema.

Predsednički memorandum ističe sledeće ključne razloge za ovu odluku:

Brzina i skala: Privatne firme mogu brže identifikovati ranjivosti u infrastrukturi napadača i reagovati u realnom vremenu.

Zaštita građana i ekonomije: Kriminalne grupe godišnje izvlače milijarde dolara od američkih porodica, malih preduzeća i zdravstvenih ustanova. Država želi da stvori agresivno okruženje u kojem kriminalci više nisu bezbedni na sopstvenoj infrastrukturi.

Proširenje pritiska na napadače: Uvođenjem stotina novih “operativaca” iz privatnog sektora, resursi napadača biće konstantno pod napadom, čime se podiže cena bavljenja sajber-kriminalom.

3. Reakcije stručne javnosti i ključne kontroverze

Odluka o ovlašćivanju privatnih kompanija za izvođenje napada izazvala je lavinu reakcija među stručnjacima za sajber-bezbednost, pravnim analitičarima i bivšim državnim zvaničnicima. Mnogi program opisuju kao moderno oživljavanje gusarenja (kaperstva) iz 17. i 18. veka, kada su države izdavale privatnim brodovima dozvole (Letters of Marque) da napadaju neprijateljska plovila.

Stručnjaci ističu nekoliko kritičnih rizika:

Problem atribucije (Ko je stvarni napadač?)

Lukaš Olejnik (Łukasz Olejnik), nezavisni istraživač bezbednosti, i Nik Kar (Nick Carr), direktor za analizu pretnji u kompaniji Microsoft, upozoravaju na izuzetnu težinu preciznog utvrđivanja porekla napada. U sajber-prostoru kriminalne grupe često koriste lažne zastave (false flag), iznajmljuju servere od legitimnih kompanija ili deluju sa iste infrastrukture koju koriste državne obaveštajne službe. Pogrešna procena privatne kompanije mogla bi dovesti do napada na infrastrukturu suverene države.

Opasnost od međunarodne eskalacije

Granica između transnacionalnog kriminala i državnog sponzorstva u zemljama poput Rusije, Kine, Severne Koreje ili Irana izuzetno je zamagljena. Kriminalne bande često deluju uz prećutnu saglasnost ili direktnu zaštitu lokalnih vlasti. Ako američka privatna firma sruši sistem koji delimično koristi i strana obaveštajna služba, to se može protumačiti kao državni akt agresije, što potencijalno vodi u direktan međudržavni sukob.

Odmazda prema privatnim kompanijama

Markus Hačins (Marcus Hutchins), poznati istraživač koji je pomogao u zaustavljanju ransomware napada WannaCry, ocenio je memorandum kao “izuzetno lošu ideju”. On naglašava da imunitet koji američka vlada daje kompanijama važi samo u okviru pravosudnog sistema SAD.

Privatne korporacije nemaju diplomatiju ni vojsku da ih zaštiti ako strane države ili moćni kriminalni sindikati odluče da uzvrate udarac destruktivnim napadima, ucenama ili fizičkim pretnjama zaposlenima.

4. Poređenje sa globalnom praksom

Sjedinjene Američke Države su godinama javno kritikovale države poput Rusije i Kine zbog korišćenja nedržavnih aktera, hakerskih kolektiva i “proksi” grupa za sprovođenje državnih ciljeva u digitalnom prostoru.

Uvođenjem novog programa, SAD u suštini formalizuju upotrebu privatnih kapaciteta u napadačke svrhe. Iako Vašington insistira na tome da je njihov model transparentan, regulisan ugovorima i podložan striktnom nadzoru Ministarstva pravde, kritičari ističu da će SAD sada teško moći da prigovaraju drugim zemljama kada koriste slične nedržavne aktere.

5. Šta ovo znači za budućnost sajber-prostora?

Odluka Trampove administracije označava novu eru u digitalnom ratovanju. Uključivanje privatnog kapitala i privatnih bezbednosnih kompanija u ofanzivne sajber-operacije stvara novo tržište u kojem “sajber-plaćenici” dobijaju legalan okvir za delovanje, pod uslovom da napadaju odobrene mete.

Iako bi ovaj pristup mogao kratkoročno stvoriti pritisak na hakerske grupe i smanjiti broj ucjenjivačkih napada, dugoročne posledice ostaju neizvesne. Postoji realna opasnost od fragmentacije globalnog interneta, povećane destabilizacije digitalne infrastrukture i stvaranja okruženja u kojem linija između državnog rata, privatnog biznisa i kriminala postaje gotovo nevidljiva.

Svet ulazi u fazu u kojoj privatne kompanije više nisu samo mete ili posmatrači u sajber-ratu, već aktivni borci sa licencu za napad.

Pravne i međunarodne posledice komercijalizacije sajber-ofanziva

Odluka SAD da formalizuje ulogu privatnog sektora u ofanzivnim sajber-operacijama predstavlja presedan koji potencijalno transformiše međunarodno javno pravo i doktrinu suvereniteta. Analiza pravnih, geopolitičkih i sistemskih posledica ukazuje na ključne tačke tranzicije ka novom poretku u digitalnom prostoru.

1. Državna odgovornost u međunarodnom pravu

U kontekstu međunarodnog prava, centralno pitanje je da li se delovanje privatne kompanije u okviru ovog programa može direktno pripisati državi. Prema Nacrtu članova o odgovornosti država za međunarodno protivpravne čine (koje je izradila Komisija UN za međunarodno pravo – ILC):

Član 5 (Lica ili entiteti koji vrše elemente državne vlasti): Kada država ovlasti privatni entitet da primenjuje prinudne mere (poput uništenja ili degradacije IT infrastrukture u inostranstvu), postupci tog entiteta pravno se smatraju delima same države.

Član 8 (Ponašanje pod usmeravanjem ili kontrolom države): Pošto program zahteva izričito odobrenje svake pojedinačne operacije od strane Ministarstva pravde (DOJ) i Ministarstva za unutrašnju bezbednost (DHS), SAD ostvaruju standard “efektivne kontrole” (effective control).

Pravni zaključak: SAD ne mogu izbeći međunarodnu odgovornost za eventualnu štetu nastalu delovanjem privatnih kompanija. Svako kršenje suvereniteta treće države ili nenamerno oštećenje civilne infrastrukture tretiraće se kao direktan akt Vašingtona.

2. Pitanje suvereniteta i oružanog napada

Povelja Ujedinjenih nacija (Član 2, stav 4) zabranjuje pretnju silom ili upotrebu sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti bilo koje države.

┌─────────────────────────────────────────────────────────┐

│               Sajber-operacija privatne firme            │

└───────────────────────────┬─────────────────────────────┐

                            │

            ┌───────────────┴───────────────┐

            ▼                               ▼

┌───────────────────────┐       ┌─────────────────────────┐

│ Narušavanje           │       │ Fizička šteta / Kvar    │

│ suvereniteta          │       │ (Jus ad bellum)         │

│ (Ulazak u sistem)     │       │ (Član 2(4) Povelje UN)  │

└───────────────────────┘       └─────────────────────────┘

Narušavanje suvereniteta bez upotrebe sile: Čak i ako sajber-napad ne izazove fizičko uništenje, nenajavljeni ulazak u računarske sisteme na teritoriji druge države – bez njenog pristanka – predstavlja kršenje principa državnog suvereniteta.

Prag oružanog napada (Jus ad bellum): Ako privatna kompanija izvede operaciju koja slučajno dovede do prekida rada kritične infrastrukture (npr. bolnica, energetska mreža, vodosnabdevanje), takav akt se prema Tallinnsom priručniku (Tallinn Manual) može okarakterisati kao oružani napad, dajući pogođenoj državi pravo na samoodbranu.

3. Asimetrija imuniteta i pravna izloženost kompanija

Ovaj program stvara pravni paradoks za same izvođače napada:

Unutrašnji imunitet vs. Međunarodna odgovornost: Naredba pruža kompanijama imunitet od krivičnog gonjenja i građanskih parnica isključivo pred pravosuđem SAD. Međutim, taj imunitet ne važi van granica Amerike.

Krivično gonjenje u inostranstvu: Operativci i rukovodioci privatnih kompanija mogu biti optuženi pred inostranim sudovima za sajber-kriminal, špijunažu ili sabotažu. U zemljama koje imaju ugovore o ekstradiciji sa trećim stranama, zaposleni ovih kompanija rizikuju hapšenje prilikom putovanja.

Gubitak statusa civilnog lica u sukobu: Prema Međunarodnom humanitarnom pravu (MHP), civili koji direktno učestvuju u neprijateljstvima gube zaštitu od napada. Ako se operacija usmeri protiv objekta koji strana država smatra vojnim ili strateškim, zaposleni u privatnoj firmi postaju legitimne vojne mete.

4. Presedan i Fragmentacija Globalnog Sajber-Prostora

Uvođenje legalizovanog “sajber-kaperstva” od strane vodeće tehnološke sile ima duboke geopolitičke posledice:

Erozija normi odgovornog ponašanja: SAD su godinama predvodile inicijative u UN za uspostavljanje normi odgovornog ponašanja država u sajber-prostoru. Zvanično delegiranje napadačkih funkcija privatnim entitetima oslabljuje poziciju SAD u diplomatskim pregovorima.

Normativni presedan za druge sile: Drugim državama (poput Kine, Rusije ili Irana) stvoren je pravni i politički alibi da osnuju sopstvene komercijalne ili poluprivatne jedinice za sajber-napade pod izgovorom borbe protiv inostranog kriminala ili pretnji.

Rizik od “Sajber-Divljeg Zapada”: Komercijalizacija napadačkih alata potstiče trku u naoružanju u privatnom sektoru. Kompanije će razvijati i akumulirati takozvane zero-day ranjivosti umesto da ih prijavljuju proizvođačima softvera radi popravke, što dugoročno smanjuje bezbednost celokupnog interneta.