Digitalni progres ili neizdrživ pritisak na resurse?

Srbija se poslednjih godina pozicionira kao regionalni tehnološki lider, a srce te transformacije su data centri – od državnog centra u Kragujevcu do najavljenih investicija giganata poput Yango Group. Međutim, članak portala Biznis i finansije otvara ključno pitanje koje se često zanemaruje u protokolarnim saopštenjima: Po kojoj ceni dolazi ovaj napredak?

Razvoj AI infrastrukture nije samo pitanje prestiža; to je borba za resurse koja direktno utiče na elektroenergetski sistem, zalihe vode i kvalitet života građana.

1. Energetska „Glad“: Problem neelastične potrošnje

Data centri su specifični potrošači. Za razliku od fabrika koje mogu raditi u smenama ili smanjiti proizvodnju tokom energetskih špiceva, data centar mora raditi 24/7/365.

Analiza opterećenja sistema

Objekat snage 30 MW troši oko 263 GWh struje godišnje. Da bismo to stavili u kontekst, to je potrošnja dovoljna za napajanje desetina hiljada domaćinstava.

Neelastičnost: Data centar ne može da „štedi“ struju kada je sistem preopterećen. To primorava Elektroprivredu Srbije (EPS) da stalno drži rezervne kapacitete u pripravnosti.

PUE faktor (Power Usage Effectiveness): Ovo je ključna metrika efikasnosti.

Globalni prosek je oko 1,56 (na svaki 1 kW koji troši server, još 0,56 kW ide na hlađenje i infrastrukturu).

Najbolji svetski standardi (Google) su blizu 1,1.

U Srbiji i regionu, gde je PUE često oko 1,6, gubitak energije je ogroman. Razlika između efikasnog i neefikasnog centra od 30 MW može iznositi i do 8 miliona evra godišnje u bačenoj struji.

2. Skriveni trošak: Voda kao kritični resurs

Javnost retko povezuje internet sa potrošnjom vode, ali hlađenje hiljada servera zahteva ogromne količine tečnosti.

Ekološki i lokalni rizik

Za centar od 30 MW, godišnja potrošnja vode može dostići i preko 500.000 m³.

Konkurencija sa stanovništvom: Ako data centar koristi vodu iz gradskog vodovoda, on postaje direktni konkurent građanima tokom letnjih suša.

Geografska ranjivost: Vojvodina i južna Srbija već se suočavaju sa izazovima u vodosnabdevanju. Dodavanje „digitalnog diva“ u takve sisteme može dovesti do restrikcija za lokalno stanovništvo ili poljoprivredu.

3. Ekološki otisak i zdravlje zajednice

Data centri nisu „tihe komšije“. Oni generišu specifične oblike zagađenja:

Buka: Rashladni tornjevi i ventilatori proizvode konstantan, niskofrekventni zvuk snage do 85 dB(A). Dugotrajna izloženost ovoj buci dokazano izaziva stres i poremećaj sna kod ljudi u neposrednoj blizini.

Emisije gasova: Iako koriste struju, svaki data centar ima masivne dizel-agregate za slučaj nestanka struje. Redovno testiranje ovih agregata ispušta čestice čađi i azotne okside (NOx) direktno u gradski vazduh.

4. Ekonomska računica: Investicija vs. Dobit

Jedan od najsnažnijih argumenata analize je odnos između uložene energije i broja zaposlenih.

Niska stopa zaposlenosti: Data centar od 30 MW zapošljava svega 30 do 60 ljudi.

Megavat po radniku: Odnos je neverovatnih 0,5–1 MW po radnom mestu. U poređenju sa klasičnom industrijom, ovo je ekstremno nizak nivo direktnog zapošljavanja za tako veliku potrošnju resursa.

Pitanje subvencija: Ako država subvencioniše ovakve projekte ili im nudi niže cene struje, postavlja se pitanje opravdanosti, jer troškove jačanja mreže i infrastrukture na kraju plaćaju građani kroz svoje račune (koji su u Srbiji porasli za 6,6% krajem 2025. godine).

5. Zaključak: Ka održivoj digitalnoj budućnosti

Data centri su neophodni za razvoj veštačke inteligencije i modernu ekonomiju, ali Srbija ne sme postati „energetska kolonija“ za jeftino skladištenje podataka uz visoku ekološku cenu.

Preporuke za budućnost:

Stroži PUE standardi: Država treba da uslovi investitore da grade centre sa maksimalnom energetskom efikasnošću (ispod 1,3).

Alternativno hlađenje: Umesto pitke vode, insistirati na zatvorenim sistemima hlađenja ili korišćenju tehničke vode.

Integracija obnovljivih izvora: Investitori bi trebalo da budu obavezni da sami izgrade solarne ili vetro-parkove koji će pokriti bar deo njihove neelastične potrošnje.

Transparentnost troškova: Jasno definisati ko plaća nove dalekovode i trafo-stanice – investitor ili građani.

Srbija ima šansu da izgradi moderan digitalni ekosistem, ali to zahteva prelazak sa politike „privlačenja bilo kakvih investicija“ na politiku racionalnog upravljanja resursima. Digitalizacija je korisna samo ako služi društvu, a ne ako ga iscrpljuje.

Podaci korišćeni u analizi:

Potrošnja objekta od 30 MW: 263 GWh/godišnje.

PUE faktor: 1,56 (globalni prosek 2025).

Potrošnja vode: 1-2 litra po kWh.

Broj zaposlenih: 30-60 po velikom objektu.