Amerika sa “povlači” iz EU

Jedan od najznačajnijih strateških preokreta u odnosima unutar NATO saveza tokom 2026. godine je dluka o povlačenju planova za razmeštanje raketa tipa „tomahavk” i hipersoničnog naoružanja u Nemačkoj koja je izazvala pravi politički zemljotres u evropskim prestonicama, posebno u Berlinu i Varšavi.

Evo analize ključnih elemenata ove odluke i razloga zašto se u krugovima Pentagona govori o “nezaštićenoj Evropi”:

1. Kraj “Raketne renesanse” u Evropi?

Prvobitni plan, najavljen sredinom 2024. godine, predviđao je da SAD od 2026. počnu sa stacioniranjem dalekometnih raketa u Nemačkoj koje bi mogle da dosegnu duboko u rusku teritoriju. To je trebalo da uključi:

Tomahawk krstareće rakete.

SM-6 višenamenske projektile.

Hipersonično oružje koje je trenutno u razvoju.

Odustajanje od ovog plana znači da Evropa gubi “konvencionalni kišobran” dugog dometa koji je trebalo da služi kao protivteža ruskim sistemima u Kalinjingradu.

2. Zašto je Pentagon podeljen?

Izvori na koje se mediji pozivaju sugerišu da unutar američke odbrambene strukture postoji ozbiljan jaz:

Argument “zaštite”: Kritičari odluke tvrde da bez ovih raketa NATO nema adekvatan odgovor na ruske sisteme Iskander, što ostavlja istočno krilo saveza izloženim.

Argument “deeskalacije”: S druge strane, deo administracije veruje da bi razmeštanje ovih raketa u Nemačkoj dovelo do nove “Kritične raketne krize” (slično onoj iz 80-ih) i da je bolje fokusirati resurse na Pacifik i obuzdavanje Kine.

3. Reakcije u Nemačkoj i ostatku Evrope

Ova odluka ostavlja nemačku vladu u veoma nezgodnom položaju:

Gubitak poverenja: Berlin je uložio značajan politički kapital braneći odluku o prihvatanju američkih raketa pred domaćom javnošću. Iznenadno odustajanje Vašingtona tumači se kao znak nepouzdanosti.

Bezbednosni vakuum: Poljska i baltičke zemlje su već izrazile zabrinutost, smatrajući da “nezaštićena Evropa” postaje lakša meta za političke i vojne pritiske sa istoka.

4. Šta ovo znači za budućnost NATO-a?

Odluka SAD da ne razmesti „tomahavke” u Nemačkoj može se posmatrati kao uvod u novu arhitekturu bezbednosti:

Evropska autonomija: Ovo će verovatno ubrzati razvoj sopstvenih evropskih projekata dugog dometa (poput inicijative koju predvode Francuska, Nemačka i Italija).

Novi pregovori: Možda se iza kulisa spremaju novi dogovori o kontroli naoružanja, gde bi SAD povukle planirane rakete u zamenu za određene ustupke druge strane.

Tabela: Šta se gubi povlačenjem plana?

Zaključak: Dok mediji prenose reči o “nezaštićenoj Evropi”, realnost je verovatno kompleksnija i odražava promenu američkih prioriteta ka Aziji, ostavljajući Evropi zadatak da se brže i snažnije naoruža sopstvenim sredstvima.